(auto)Biografija

Svratiš na ponoćnu partiju, svebogamoleći da naletiš na nekog ko ume da ćuti i vrti kockicu.
A onda gipsy počne da se umiljava.
U startu prepoznaš da te radi, ali je pustiš malo da okoliši. Masti, cokće, sladi.
Kad potroši sva legitimna sredstva neokortičkog ratovanja, pređe na niske udarce. Pošalje pregovarače, visprene i obučene poput onih iz FBI što sa kidnaperima pregovaraju:

(11:54:15 PM) kraljica_srce: a da napises jedan blog o tome kako su nastali Leptirici?
(11:54:28 PM) IceCold: mani me se sad i ti
(11:54:35 PM kraljica_srce: ova ideja nema nikakve veze sa gipsy
(11:54:38 PM) IceCold: gipsy me dribla danima da to napisem
(11:54:52 PM) kraljica_srce: zato i kazem :D
(11:55:06 PM) IceCold: ccc, kakva namestaljka

I tačno možeš da je zamisliš, kako onako luda i plava sedi i drži fige u želji da te po ko zna koji put zavrne da igraš po taktu Pitome Aždaje Ovdašnje.

6:00:00 AM – zvoni sat, taktički podešen na sat ranije nego obično. Sa namerom koja je podrazumevala četku i fen. Umesto toga ...

Poznata je priča da se za konjima prašina diže.
Nikad za Leptirićima. Nije im svojstveno, a nije ni logično.
Leptirići su benigna, šarenokrila stvorenja, koje je priroda obdarila samo zanimljivom spoljašnjošću. Ne krasi ih ni mudrost sove, ni lukavost lisice, ni dugovečnost slona ili kornjače.

Leptirići Šarenići Ovdašnji nastali su sasvim slučajno, mada se sumnja da su postojali mnogo pre zvanične inaguracije. Kako i dolikuje stvorenjima koja žive samo jedan dan, kršteni su spontano, u letu, kao usputna konstatacija u blogu koji je bio odgovor na neko neuspelo pisanije u formi šovinističkih ispada.
Prizvali su situaciju. Slučajno.

Čudno je to.
Hodaš kroz život, pa i kroz net, a nisi svestan koliko ljudi okrzne tvoja aura. Po dobru ili po zlu. I onda, kada padnu te neke prepreke, i kada ostaviš prostor za komunikaciju, kada recimo napišeš taj neki blog, o tim Leptirićima, o sebi samoj, o onima koji su ti dragi jer su ti slični, odjednom osetiš zlo kao dodir. Osetiš da je ta neobjašnjiva netrpeljivost sažeta u grubim i optužujućim komentarima talog koji se dugo sakupljao u nekim dušama, i da vrlo malo veze ima sa onim što komentarišu. Količina strasti i emocija koje unose u svoje optužbe u nizu te parališe. Izvrću tvoje reči, manipulišu rečenicama koje su jasne i iskrene, kroje ih po svojoj meri i tako unakažene citiraju kao tvoje.

U tom trenutku ti znaš da postoji način da se odbraniš. Da odbraniš svoj stav, svoj izraz, sebe i taj blog nebitni. Ložiš sebe kako ti nije stalo, kako si iznad toga. Dobuješ prstima po površini svoje korektnosti pa se trgneš. Nije to za tebe. Ne napadaš, ne uzvraćaš.
Ti zapravo nikom ne umeš da kažeš da mu je prezentacija sranje, da mu je studija efikasnosti faze II nepismena baljezgarija, da mu je frizura loša, a ni da mu je komentar na blogu odraz sopstvenih frustracija. Nemaš predrasude, ali neki šabloni su neizbežni čak i kad je tvoje ponašanje u pitanju, zar ne.
Imaš svoja tumačenja za osećanje večitog krivca za tuđu lošu sreću koje je bolje da zadržiš za sebe. I da ih prevaziđeš. Da shvatiš da ni drugi nisu hodali po minskim poljima, a oni koji jesu nikad ti to neće nabiti na nos.

I onda shvatiš da je vreme da se oprostiš. Od njega . Od bloga kao ozbiljnog pisanog izraza. Od čitača između redova koji nisu shvatili temu. Ni naslutili.

Od tad uživaš u svom jatu Leptirića Šarenića, i u vašim pričama „bez mozga i pameti“ (eh, umalo ne odrobijah zbog te definicije). I u dopisnim članovima. U svim onim dragim ljudima koji kapiraju da Šarenići nisu samo blog kategorija, nego model ponašanja i civilizovanog ophođenja.

Ne mora se nigde „đonom“.
Ni po svaku cenu.

Kasniš.
Neko od Leptirića će sigurno svratiti, ako ni zbog čega drugog onda da pročita istinu o sebi : P ... kad su već tu neka završe blog...

Sunčan dan vam želim.

(Hvala za sliku Tea :) )

Edited by IceCold, 2012-02-04 16:02:52

pre 1 god 10 mes

0