Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... 
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... 
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... 
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose... 
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara... 
"Zauvek?", pitala je uplašeno... 
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji... 
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? 
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola? 
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš... 
I zaplakaćeš, istog časa... 
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

''Jedan od onih života''

"..Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj. 
Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće. 
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna. 
Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se. 
Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć. 
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta. Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao. 
Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona. 
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svašta je to moglo da znači. 
Ali svejedno. 
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena između nas. 
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno. 
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra. 
Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim. Do pepela se i stiže jedino preko vatre. 
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena. 
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće. i onda će znati. 
Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije. 
Uzdahnuće, verovatno. Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biće sama, nadam se. 
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da. 
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem..."

"Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis. 
Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo... 
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplasen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda... 
Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje... 
Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...Neka... 
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja... 
Laku noc, njene pospane oci..."

Otad bas ne uzimam ...svaku sto se pruza ...srce se odupire, pa se privikne ..al' zumbuli su zumbuli,a ruza je ruza ..pa da na kraj sveta iznikne ..ma da se redom postroje ..odavde do coska...ni jedna ko moja Dodjoska...

‎''Teško je kada živiš za dan koji ne znaš kada će doći, za dan kada ćeš je ponovo videti. Teško je, kada si sam i nedostaje ti glas, lice, dodir, osmeh, kada ti nedostaje biće koje je tvoja bolja polovina. Teško je prijatelji. Želim vam da nikad to ne iskusite, jer taj bol prijatelji, nije za ljude...''

Koliko na njoj ima tajnih mesta koje bih želio da poljubim? 
Ali, ne sad. 
Jednom.. Možda.. 
Lepo sanjaj, mali mišu.. 
Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? 
Mozda ću se kajati, mozda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći.. Neka..
Laku noć, njene pospane oči..

...Rešila je ovaj rebus od mog života prosto,
poput kafanske zagonetke sa šibicama
u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega,
i onako u prolazu,
kao da traži prašinu na polici vitrine,
izdrobila je pod prstima delić natrule cirkuske mreže 
nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, 
i istog tog trena postao sam svestan 
nad kakvim sam bezdanom, 
i pod kakvim sam bezdanom, 
i kakav to bezdan nosim u sebi...

predivno

- Znaš li da čuvaš tajnu?
Izgovorio sam to šapatom, prešao na "ti", i ona je, zaverenički, brzo kimnula glavom.
Trgao sam se.
- Znaš? E pa onda neću ništa da ti govorim. 
Meni treba neko 'ko će sve odmah izbrbljati najboljoj drugarici...
Ne zezam se. 
Ako joj nećeš još večeras javiti da sam lud za njom, 
onda je bolje da ti to ni ne priznajem. Zaboravi...

A kod tebe me najviše nervira to što na tebe čovjek ne može ni da se naljuti pošteno... Znaš li? Znaš, a? O, znaš ti to... Vrlo dobro ti to znaš...

Mislim, ako nisi znala imam i ja osjećaje i onu suptilnu glupost što se zove srce...

Ali…Moraš početi da praviš nove uspomene. Rekla sam ti već…
Pa,dobro…
- Pristajem. Ali ne mogu ih praviti sam…
Pocrvenela je kao da sam je zaprosio tim rečima.
A i jesam.
Ne umem bolje…

Znaš, stalo mi je..Ali se uporno ponašam kao da nije. Gradim oko sebe zid do kojeg niko ne može doći, ali ima jedna caka: Priđi! Reci mi reč i taj će se zid pokazati kao jedna obična kula od karata koja izgleda moćno dok ne dođe nešto pred čim pada…

S tugom jednostavno treba umeti. Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, uporno se moraš praviti da je ne primećuješ, pa će se kad-tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola. I pazi, pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu i onda si gotov. Jer Tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija. I nikad te više neće zaobići.

Nekima se čini da su sve moje pesme iste. Shvatam ih potpuno. Meni su, na primer, one Ajnštanove pesme sve iste. Nismo svi svemu dorasli.

''A rekli su mi: Ako je strast, proci ce.

Ako ne prodje, ljubav je.

I nije proslo.''

Sve se ređe usuđujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim...
Oči se prepune do vrha...
I suze se začas raspu kao pokidane niske...
Po sobi...
Po celom svetu...
I ne mogu ih sakupiti do jutra...

Pa što! Da su tuđe pjesme možda bi nekako drukčije izgledalo, ovako su moje i ja radim što hoću! Neću valjda u svojoj pjesmi napisati da me ostavila.

Tajne su kao device, s njima se mora nezno...Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, carolija je potpuna tek ako ih pustis da se otkriju same.

Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se priča, a laž su snovi…
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, leteće, najlepše laži. Snovi su anđeli laži…
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i mašta.
U tom Ćupu je štos…
Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže “Vi”? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno…
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ…

Žena je jedino divno stvorenje koje razlikuje dobrog i lošeg muškarca. Dobrog koristi, a lošeg zavoli.

Čekala ga je. Na periferiji grada.

Vozovi su dolazili i odlazili i ona dakako nije bila jedna od onih koji očajavaju i nose tugu tako da je vide svi.

Spretno je, u tišini krila svoje d-molove u džepove kaputa i nakupilo ih se već dosta tu.

Bežala je, u neke dubine za koje nije priznavala da su bezdani i tešila se u dugim noćima bez sna..

Mnogi su prolazili kroz njen život, ali jedan deo nje čekao je. Doći će već.

Dakako, on nije dolazio i imala je sve vreme ovog sveta da ga čeka.

A vozovi su dolazili i odlazili…

Nije to bila laka zena, ni pokvarena, ni neverna zena.

To je bila jednostavno Zaljubljena zena, nista posebno...

''I onda shvatis da onu pravu sretnes samo jednom u zivotu i nikad vise.

Da su samo jedne najdraze oci, samo jedan zagrljaj u koji se savrseno uklapas, jedan osmeh kojem se uvek obradujes...

I onda sve to izgubis, ceo zivot tragas za takvom jednom pravom...ali je nikada ne nadjes.

I sa svakom pogresnom, uvek se vracas njoj, jedinoj pravoj, koja je nasla ono sto joj ti nikad nisi pruzio...a mogao si.''

            Balasevic

Ostala je knjiga sa par nepročitanih stranica, i neke stvarčice od Herendi porcelana, jedan pulover u kom si ti bila, i ostala je ploča Best of Ry Cooder, i fina, mala plava kutijica za puder, a ja sam tebe ostao željan, sve dok me ne bude... mila moja