Grupe - Pesme domaćih autora
Milan Rakic
lack">
lack">Iskrena pesmaarkRed">
arkRed">
O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.
Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,
Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,
Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.
I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.
I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.
Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.
anjeze, 15god
KAO BAJKAHteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;
I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;
Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...
Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providn, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini
Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,
Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje...
anjeze, 15god
I noc zvezdana treperi, I zudi
Za bujnu ljubav, svetu Bogom dana.
Dok mesecina nasmejana bludi,
Sume bokori cvetnog jorgovana.U taku noc je pozudnu I strasnu
Izolda nekad cekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I secaju se prohujalih dana.
U taku noc je pozudnu I stasnu,Noseci sobom lestvice od svile,
Starinski vitez , pun vere I nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez pun vere I nade!Sumi, o noci prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude.
Povorke bele dizu se iz groba,
I sa mnom ljube, stepe, ceznu, zude!Srasno I zudno! Ona mene ceka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, I slusa topot iz daleka,
I cuv mirisni zanosno carlija
U bokorima cvetnog jorgovana!
anjeze, 15god
Lezi stara slika raspetoga Hrista.
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;
Oci mrtve, usne blede, samrt ista;
Nad glavom oreol od kovana srebra.
Dar negdasnjeg plemstva i poboznog sebra,
Djerdan od dukata o vratu mu blista.
Po okviru utisnuta srama cista,
A okvir je rez'o umetnik iz Debra.
Takav lezi Hristos sred pustoga hrama.
I dok neosetno, svuda pada tama,
I jato se nocnih ptica na plen sprema,
Sam u pustoj crkvi, gde kruze vampiri,
Ocajan i strasan, Hristos ruke siri,
Vecno cekajuci pastvu, koje nema...
[/CENTER]
anjeze, 15god
Po mesecu ti saljem uzdah jedan,
Po tom u ceznji bratu. Nek ti rece,
U tuzni cas kad zimsko pada vece,
Da sam, ko Azra, bled, veran, I predan.
I sta bi on, taj mesec kome poju
Od Indije do vecitog Rima
Ceznjivu svetlost I sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,
Kad ne bi tako u gluhoj samoci
Tesio srca sto sa ceznjom guse
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noci
Vezivao svse rastavljene duse!
I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja cudno prenem I, ko da si tuna,
Sva dusa moja zamirise tobom
poetica, 13god
Jefimija
Jefimija, cerka gospodara Drame
I zena despota Ugljese, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.
Pokraj nje se krve narodi I guse,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, vecno sama, na zlatu I svili
Veze strasne bole otmene joj duse.
Vekovi su prosli I zaborav pada,
A jos ovaj narod kao nekad grca,
I meni se cini da su nasa srca
U grudima tvojim kucala jos tada,
I u mucne case narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se secam tebe I tvojega doma,
Despotice srpska s kaludjerskim velom!
I osecam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva I place…
Pisceva napomena: Jefimija je zena despota Ugljese, kci cesara Voihne. Posle
maricke pogibije pokaludjerila se i dobila ime Jefimija. Njeno mirsko ime nije
poznato. U Hilendaru ima jedna zavesa koju je Jefimija izvezla i poklonila
manastiru.
poetica, 13god
Bozur
Kako je lepa ova noc! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesustastvena mesecina. Sada
Nad livadama gde trava mirise,
U rascvetalim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kise,
Velika dusa mesecina sniva.
Sve mirno. Tajac. Cuti polje ravno
Gde nekad pade za cetama ceta…
- Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom bozur cveta…
I od pisca napomene:
Bozur- narod veruje da je posle Kosovske bitke na Kosovu izniknuo bozur, crven
od srpske, plav od turske krvi...
tri_praseta, 13god
Simonida
Iskopase ti oci, lepa sliko!
Veceri jedne, na kamenoj ploci,
Znajuci da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nozem izbo oci!
Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim lezi kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskicenu mozaik-odelu
Dok mirno snosis sudbu tvoju grubu,
Gledam te tuznu, svecanu i belu;
I kao zvezde ugasene, koje
Coveku ipak salju svetlost svoju,
I covek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda sto vec ne postoj,
Tako na mene sa mracnoga zida,
Na pocadjaloj i starinskoj ploci,
Sijaju sada, tuzna Simonida,
Tvoje vec davno iskopane oci...
tri_praseta, 13god
Dolap
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam skripu kao dete cuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.
Jedan mali vranac okrece ga tromo,
Malaksao davno od teskoga truda.
Vuce bedno kljuse sipljivo I romo,
Bic ga bije, ular steze, zulji ruda.
Vrance, ti si bio pun snage I volje,
I dolap si stari okretao zivo.
Tesila te nada da ce biti bolje;
Mlad I snazan, ti si slatke snove sniv'o.
Al' je proslo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moci;
Poznao si zivot I nevolje prave,
I julijske zege I studene noci.
O kako te zalim!- gle, suze me guse,-
Olicena sudbo svih zivota redom,
Tebe, bracu ljude, I sve zive duse,
Jednake pred opstom neminovnom bedom.
Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.
Ali bic fijukne...Napred, nemoj stati,
Dok ne padne spasonosno vece.
Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bic fijukne. Zbogom, nado pusta!
Ti si, kao I ja ,od mladosti rane
Osetio opstu sudbu sto nas gazi,
I gladan I zedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.
Ti si, kao I ja, na julijskoj zezi,
Dok zubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreci, nagradi, I nezi,
Sanjao o dobrom, zasluzenom miru.
O, ko zmija ljuta kosuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesrecnu I zlobu,
I udarce bica stecene u znoju,
I svemocnu podlost I opstu gnusobu!
Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati,
Ne mirisi travu, ne osecaj vir;
Nagradu za trude nebo ce ti dati:
Mracnu, dobru raku, I veciti mir!
tri_praseta, 13god
Na Gazimestanu
Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mraka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.
Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.
Kosovski junaci zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.
Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.
