Grupe - Pesme domaćih autora
Velimir Rajić, pesnik ljubavi i rodoljublja
Na dan njenog vencanja
[/CENTER]
arkRed">
I srusise se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Cestit'o sam ti. I ti rece "Hvala!" ...
A da li znades da se u tom casu
Granitna zgrada mojih ideala
Srusi i smrvi u pep'o rasu?
Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svrseno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu sto sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.
I nasto kletve! Nasto ruzne reci?
O sreći svojoj covek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leci.
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Pa podji s Bogom! Još ti mogu reci:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve sto god da pocnes svrsila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.
I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Cuj, Boze, molbu moje duse jadne:
Sva patnja sto si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek mimoidje nju, i neka padne
Na onaj deo sto je pisan meni!
Uslisi ovu molitvu, o Boze!
I dusa će mi mirno da pociva;
I saputace vecno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
I onda kada dodje ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Cuces i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav ziva!"
[/CENTER]
anjeze, 15god
U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti,
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti
Od Zla i Dobra, od meda i žuči...
I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,
Sa jedne hrpe, goleme ko gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkuvu u početku.
U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigdi nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom - puno, sve krupne i čiste...
Kad Gospod htede život moj da otka,
Preostaše Mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.
I žice retke, svakog časa beže. -
'Hej! malo pređe!' - anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.
Bog, zadovoljan, stade živle tkati.
I tanko tkivo sve to više raste. -
'I ovde valja neku šaru dati.' -
Donesoše mu tužnu pisku laste.
I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...
U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši - suton, i u njemu jauk: -
To pisti lasta, sputana u mrežu...
anjeze, 15god
Kada umrem - smrt će skoro doći,
Još tren koji pa će zakucati
I na moga života tamnicu,
Te rastočit železne okove
Što mi dušu od postanka stežu,
I spasti je ropstva večitoga, -
Nemojte mi ruke prekrštati,
Jer mi živom behu savezane.
Nemojte me u crkvu nositi,
Jer kad god sam u Boga molio
Da me spase nevolje očajne,
On se svagda molbi oglušio.
Već me pravo groblju ponesite,
Kopajte mi raku preduboku,
Da me mrtva ne ogreje sunce,
Jer moj život studena je zima, -
Nek mi bude od zemljice toplo.
Čelo glave krst mi ne stavljajte,
Jer sam bio raspet za života,
Već naval'te gomilu kamenja,
Nek se diže do neba visoko.
Pa kad dođe čas Strašnoga Suda,
I kad mrtvi počnu ustajati,
Neka tada sve groblje oživi;
kamen nek mi pritisne grobnicu -
Samo da se ja dići ne mogu.
Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak,
Već po grobu pelen zasadite,
Gorki pelen i oštru ostrugu:
Kad je ceo život pelen bio,
Našto će mi posle smrti ruža?
Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak;
Jer kad grane prvo premaleće,
Iz ruže će poniknut ostruga,
Iz bosiljka pelen procvatiti:
Pelen će vam gorke suze mamit,
A ostruga srce razdirati,
Što mi niste zavet ispunili!
