Grupe - Pesme stranih autora
Sergej Jesenjin
još iz djetinjstva, poseban, ran.
Da nisam pjesnik, ja međ' svima
bio bih hulja i lopov znam.
Mršav i rasta odveć malena,
međ' djecom bio sam uvijek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.
Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
riječ ceđahu usne krvavo-tmaste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste -
Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.
Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.
Kao nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukčije sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.
Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć' se raste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste!
[/CENTER]
[/CENTER]
anjeze, 16god
Pismo zeni
anjeze, 16god
Jesi l’ živa, ti, starice draga?
Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem!
Nek večernja ona svetlost blaga
Dom tvoj kupa neviđenim sjajem.
Javljaju mi da si zabrinuta,
Da te za mnom tuga stegla ljuto,
I da često izlaziš do puta
S iznošenim starinskim kaputom.
Da ti stalno, u sutonu mekom,
Ista slika punu stravom tamu:
U kafanskoj tuči kao neko
Zario mi ispod srca kamu.
Nemoj više biti brižna lica!
Samo tlapnjom strašno mučiš sebe.
Nisam tako teška pijanica,
Da bih umro ne videvši tebe.
Kao nekad, nežan sam i sada,
Živim samo jedno sanjajući,
Da se opet iz ovoga jada
Što pre vratim našoj trošnoj kući.
Vratiću se kad nam bašta granje
U proleće belo isprepleta.
Ali nemoj opet u svitanje
Da me budiš ko pre osam leta.
O, ne budin odsanjani žamor,
Ne oživljuj što je htela duša –
Odveć rani gubitak i zamor
U životu moradoh da kušam.
I ne uči da se molim. Neću!
Minulo mi prošli dani skriše.
Samo ti mi, majko, nosiš sreću,
Kao ti mi ne sja niko više.
Zato nemoj biti zabrinuta,
I ne tuguj za mnom tako ljuto.
Ne izlazi prečesto do puta
S iznošenim, starinskim kaputom.
nessa-shone, 16god
Admin, 15god
Ti ne volis i ne zalis mene
Ti ne volis i ne zalis mene,
nisam vise mio srcu tvom?
Gledajuc' u stranu strast ti vene,
sa rukama na ramenu mom.
Smesak ti je mio,ti si mlada,
reci moje ni nezne ni grube,
kolike si volela do sada?
Koje ruke pamtis?Koje zube?
Prosli su k'o sena kraj tvog' tela,
ne srevsi se sa plamenom tvojim,
Mnogima si na kolena sela,
sada sedis na nogama mojim.
Oci su ti puluzatvorene,
i ti sanjas o drugome nekom,
ali ljubav prosla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.
Ovaj plamen sudbinom ne zeli,
plahovita bese ljubav vruca,
i k'o sto smo slucajno se sreli,
rastanak ce biti bez ganuca.
Ti ces proci putem pored mene,
da prokockas sve te tuzne zore,
Tek ne diraj one neljubljene,
i ne mami one sto ne gore.
I kad' s' drugim budes jedne noci,
u ljubavi stojeci na cesti,
mozda i ja onuda cu proci,
i ponovo mi cemo se sresti.
Okrenuvsi drugom blize pleci,
ti ces glavom klimnuti mi lako,
"Dobro vece" tiho ces mi reci,
"Dobro vece miss" i ja cu tako.
I nista nam srca nece ganut',
Duse bit' ce smirene posvema,
ko izgori taj ne moze planut',
ko ljubljase taj ljubavi nema.
anjeze, 15god
Ne spava mi se. Nebo mesec gushi.
Pa, zar ja chuvam ishta
od potroshene mladosti u dushi.
Drugarice godina koje vec hlad znache,
ne zovi na igru ljubavi u seni.
Bolje neka svetlost mesecheva plache
i na uzglavlje struji prema meni.
Neka izrazzene crte kiti
i uoblichava kad se seti.
Jer, necesh moci odljubiti
ko shto nisi znala zavoleti.
Ne mozze se voleti toliko puta.
Zato si mi tudja ko i mnoge.
Uzalud nas menjaju lipe s puta
i u smetove polazzu noge.
Ti znash kao i ja
da u odlasku mesechine
na tim lipama ne izbija
cvet vec samo sneg i inje.
Odljubili smo se i ne gushi
mene nishta - al' tebe chupa.
I svejedno nam sad u dushi
kad igra ljubavi nije skupa.
Al' ipak mazi, grli, peva.
Lukav i strasan poljubac voli.
Neka u srcu mom uvek sneva
ta koja zauvek volim.
