Uloguj se

gipsy - Blogovi

Ajsi, držim te za obećanje

Valjda se svaki čovek plaši smrti, onako podsvesno. Nije to baš ni strah, više neka zebnja, nelagodno stanje, kratkotrajno, ali svakodnevno i svesno potiskivano. Kad ti padne na um a ti brže bolje menjas temu u vlastitom mozgu i automatski počneš da misliš o nečem drugom, lepšem.

Tako je i sa mnom bilo, sve dok nismo imale bliski susret pre jedno petnaestak godina. Ona i ja - oči u oči. Trenutak kad je sve nekako stalo, a nije. I lagala bih kad bih rekla da mi je ceo život pretrčao pred očima kao ubrzan film. Nije. I niko mi nije pao na pamet, čak ni deca... To mogu da opišem kao neko čekanje na nečiju odluku... Njenu ili moju, ne znam. Dobro se sećam da sam svega bila svesna, da sam sve čula i nekim perifernim vidom videla šta se oko mene dešava... zelene kape kao one za tuširanje, ubrzane korake, neku pometnju, baš kao u onim američkim bolničkim serijama. Ali sve je to bilo nekako sporedno i nevažno. Gledala sam u Nju nekako omađijano, kao hipnotisana, i bila sam potpuno ravnodušna, čak spokojna. Bez trunke želje da se koprcam, borim, suprotstavim... Nespremna da pođem, a opet spremna da se prepustim. I onda je nestala. Ili nije... samo sam se ja vratila. Nije mi još bilo vreme. I od tad se ne bojim smrti. 

Plašim se kojekakvih boleština. Mislim "plašim". Strepim. Sve Boga molim da kad mi dođe vreme za umiranje, da bude brzo i lako kao onomad. Da ne mučim ni druge, ni sebe. Da me ne pamte po pelenama, po tome kako guram cipelu u klozetsku šolju, kako ne mogu sama u kadu, mešam ručak cevkom od usisivača. Pitam se šta bližnji pamte bolje, koje su slike upečatljivije... taj tužan iscrpljujući kraj ili sve ono lepo, smešno, raspevano, romantično, strastveno, što je prethodilo.

Na ovaj davež od bloga me navela neka priča nepoznatog autora, koju mi dade da pročitam jedan koji voli da se prikaže kao bezdušan, a koja glasi ovako:

 

Deda koji ima oko osamdeset godina, svaki dan dolazi u dom za stare i nemoćne osobe kako bi nahranio svoju ženu. Novinar koji je bio u poseti ovoj ustanovi, bio je zadivljen kako ovaj starac hrani svoju ženu pa je upitao dedu za razlog njenog boravka u domu za stare osobe. On mu je rekao da ona već duže vreme boluje od alzhajmerove bolesti, da ima teški poremećaj, zaboravlja i nikoga ne prepoznaje. Novinar ga upita ponovo: “Pa dobro, a je l’ se ona nekad zabrine ako vi ne dođete na vreme, obzirom da ste stari?“ Deda odgovori: “Ne, ona čak me ne prepoznaje više, ima već pet godina.“ Novinar iznenađeno upita: “Pa dobro, Vi i dalje dolazite svaki dan da je hranite a ona ne zna da ste joj vi muž, pa ima ovde ko da se brine o njoj!“ Deda pruži svoju ruku, pomiluje novinara po kosi i reče: “Sinko, ona ne zna ko sam ja, ALI JA ZNAM KO JE ONA!“

 

Voljena pre 4 god

Cesto razmisljam o tome, pa mi smrt ne predstavlja neku temu za izbjegavanje, iako primjecujem da niko ne voli pricati o tome. Nije pesimizam, realnost je. Sve nas jednog dana ceka kraj, neke prije, neke kasnije. Ne bojim se ni ja. Vjerujem da sam zivjela po svojim najboljim mocma, na najbolji moguci nacin. Oni sto broje u mom zivotu, sigurno bi zaplakali zamnom, drugi ne moraju.

Sad bi neko pomislio svejedno joj za djecu. Nije, normalno da nije. Svi bi mi bili uz njih cjeli njihov zivot, al cinjenica je, da to nije moguce. Svojoj djeci svaki dan kazem da ih volim, vjerujem da ce to pamtiti.

Ako zivis korektno, ne igra uloge kad se desi, ne bojis se.

Odlican blog.

tri_praseta pre 4 god

tri_praseta pre 4 god

da sad ne bih palamudio na owu temu i loshe preprichao urednika weselog chetwrtka koji se oglasio u epizodi dyd71 mater morbi, ewo dajem ti link pa prochitaj sama http://www.happynovisad.com/strip/dylan-dog-71-mater-morbi.strip.1024.htm

jer bolest niko ne woli, dok smrt... nekad je dar, nekad je kazna, nekad joj pewamo pesme, a nekad ronimo suze...

p.s. ewo bonus pesmitza (znam da wolish hewi metal)

tri_praseta pre 4 god

ewo i jedan tzitat (sa gore pomenutog linka): "Mater Morbi je Majka svih bolesti. Neuništiva i gorda. Užasavajuća. Zaista, svi se mi plašimo smrti, o njoj sasvim komotno pričamo svakog dana, pa čak je glavni akter naših psovki. Smrt nas fascinira. Ali sa bolešću nije tako. O njoj ne pričamo sve dok nam ne zakuca na vrata i dok ne prodrma naše celo telo. Ili dok ne slomi onoga koga volimo. Ona je ta koja nas istinski razdvaja jedne od drugih. "

quietly pre 4 god

Ne plašim se smrti. Jedino čega me strah je ta fizička i umna neaktivnost. Prestanak reagovanja na signale koje život šalje u retkim trenucima. Ovako je to moj miljenik slikovito opisao:

"Većina ljudi nije spremna za smrt, svoju ili bilo čiju. Šokira ih, užasava. Ona je poput velikog iznenađenja. Ali nikad ne bi trebala biti iznenađenje. Ja nosim smrt u svom lijevom džepu. Ponekad je izvadim i razgovaram s njom: „Zdravo, mala, kako si? Kada dolaziš po mene? Bit ću spreman.“

Plakati zbog smrti isto je što i plakati zbog procvjetalog cvijeta. Ono što me užasava nije sama smrt već životi koje ljudi žive ili, bolje, koje ne žive sve do smrti. Oni ne poštuju vlastite živote, oni se pišaju po svojim životima. Nevjerojatni glupani. Odviše su opsjednuti jebačinom, filmovima, novcem, zajednicom, jebačinom. Glave su im ispunjene vatom. Oni se pale na Boga bez imalo razmišljanja, oni se pale na domoljublje bez imalo razmišljanja. Ubrzo zaboravljaju razmišljati vlastitom glavom, dopuštaju drugima da misle umjesto njih. Glave su im ispunjene vatom. Izgledaju ružno, razgovaraju ružno, koračaju ružno. Svirajte im sjajnu glazbu stoljeća, ali oni je neće čuti. Smrti većine ljudi obična su varka. U njima nije imalo što umrijeti." Buk_____

slika pre 4 god

Nedavno  ustvari tacno pre 6 meseci umro mi deda moj jedini deda koga sam puno voleo mamin tata.Imao je 63 godina  jako mi nedostaje .Znaci bio je skoro mesec dana u komi i moja mama bila non stop tamo i pricala mu svasta sto je ona mislila da on zeli cuti u tom trenutku  jer su svi govorili da je cuje.Jos se pitam kakvo je to stanje kad on moze da slusa znaci mozak mu funkcionise a nemoze da vrati ni da mrdne nit nisto .Bori se sa smrti sa sobom sta sta se dogadja uvek se to pitam.Inace ne razmisljam nikad o smrti plasim il ne  neam pojma .Volim zivot o njemu razmisljam 

Emma_ pre 4 god

IceCold pre 4 god

Što su ti lepe misli danas, draga moja gipsy.

Daj malo da ih vidim iz svoje ruke?

JOOOOJ, ISPADOŠE MI I RAZBIŠE SE SLUČAJNO U PARAMPARČAD!

(Od sad smeš samo šareniće da pišeš, da i tebe slučajno ne olupam o patos. Ajt!)

gipsy pre 4 god

Jes ti tako trapava od kad te znam, il samo danas?

Sehel pre 4 god

Kao prvo - ja sam imala najpametniju i najbolju baku na svetu. Ako joj nisam uvek bas sve verovala, zivot me polako uci da je moja baka bila nepogresiva, pravi izvor mudrosti i neogranicenog iskustva.

Elem, na moje pitanje da li se plasi smrti, jer je u mojoj glavi tada jos postojao neki hronoloski red umiranja, ona je uporedila zivot sa trudnocom; prvo se radujemo trudnoci, euforicni smo i volimo nase stanje. Dakle, volimo nas zivot i strepimo za njega... ali trudnoce i one najlakse, nisu lake za zenu - neko ima mucnine, nekom se gadi odredjena hrana, nekom se stalno spava a neko samo tamani pred sobom sve sto lici na kisele krastavce. Vremenom bremenita zena, iako se jako plasila porodjaja, pocne da ga prizeljkuje. Tezak joj je stomak, ne moze dobro da spava, bole je grudi, ne moze da trci, sedi udobno, lezi udobno, pa i pored straha od porodjaja, sama kaze - kada ce vec jednom izaci to dete?

E tako i nas zivot malo raduje, malo nam je kiseo pa sladak, malo gorak i tezak i godine se nizu, nasa interesovanje opadaju, prestanemo polako da idemo u pozoriste jer je hladno, gledamo filmove jer je kasno, citamo knjige jer su slova sitna i zivot se svede u - jesti, spavati, dremati pa jesti i onda ici u krevet i spavati. U jednom trenutku shvatimo da se ne plasimo da se taj krug (jesti i spavati) zavrsi i smrt nam je samo jedno olaksanje - finale. Nesto kao porodjaj.

E, ali ja se sada jos uvek plasim smrti - jos nisam izivela ovaj zivot i moj krug jos nije zatvoren.