Uloguj se

tri_praseta - Blogovi

Utvara u noci (update prethodnog bloga, ako prodjem konkurs izlazim u knjizi)

Noć je bila vlažna i mračna i kao da se cedila niz stogodišnje čemprese i vrbe zasađene duž celog magistralnog puta, koji je pratio vijugavi tok reke. Sitna kišica se odbijala o šoferku mog automobila, tek toliko jako da svakih pola minuta imam potrebu da zakačim ručicu brisača, što me je održavalo u budnom stanju. Čuo se huk vetra, kao da svira neki svoj bluz rečnim vilama i utvarama noći o kojima sam kao klinac slušao priče i pokrivao se jorganom preko očiju, svaki put kad se uplašim. Nije to bio olujni vetar koji zaledi čak i srca zaljubljenih luda, ili ona čuvena košava iz 2002e u kasarni u Vršcu koja mi je zamalo odnela stražarsku kućicu, već jedan topli prijatni vetrić koji je mešao mirise poljskih trava i tek jedva povijao krošnje drveća. U daljini je svetleo grad, učmala varoš Zapadne Srbije, a ja sam uzivao u laganoj voznji i još laganijoj muzici sa CD-a... I onda sam ga zapazio….

Stajao je na autobuskom stajalištu ispod žute svetiljke koja je žmirkala u toj kišnoj noći, visoko podignutog prsta u kožnom mantilu do zemlje sa nekakvim koferom u ruci koji je iz daleka podsećao na kofer od gitare. Ispod oboda crnog šešira zasjala su dva žućkasta oka i zakleo bih se da mi je zaličio na Tošeta Proeskog sa onog koncerta gde peva Metaliku i još svašta nešto što nije njegovo.... Obično stajem stoperima, ali kao da mi je nešto šaputalo da produžim, da ga ignorišem, stisnem gas i nastavim dalje, dok mi se pesma “Stairway to heaven” slivala u uho. Ipak… Stao sam….

-Dobro veče, dokle majstore?
-Dobro, dobroooo, odlicno štaviše, nego zašto si stao Prase? reče mi  prosto začuđeno, dok je ulazio u kola….
-Molim? Ko ste vi? Kako znate da me tako zovu, sobzirom da ja vas prvi put vidim? Izgovorih u dahu, zbunjen, uplašen i pokajan što sam uopšte  stao…
-Ko sam ja? U različitim delovima sveta me zovu drugačije, tako da ti na to pitanje ne mogu odgovoriti, mada na svim jezicima moje ime znači isto... Ko sam ja? Onaj čije se ime izgovara tiho kao molitva, šapatom, onaj koji dodje kad je najteže, trgovac i putnik, onaj kojeg anatemišu, onaj koji je večan, onaj prognani, odbačeni, nesrećni, pali... Tako sličan gomili vas smrtnih...

Osetio sam neprijatnu jezu kako mi silazi niz kičmu, a graške hladnog znoja mi orosiše čelo… Osetio sam potrebu da progovorim pa bilo šta, banalno, da ga navedem na priču ma kako ona bila jeziva, jer sve je bilo bolje od tišine u tom trenutku, koja je urlala i cepala mi sive ćelije na atome….”Samo da se dokopam varoši, to mi je spas” govorio sam u sebi…

-Nego dokle putujete, misteriozni stranče?

Posegao je rukom u unutrašnji džep mantila i iz njega izvukao tabakeru boje slonovače izrezbarenu čudnim ornamentima, izvadio cigaretu koju je par puta lupio o nokat palca leve ruke, blago povijen na dole kao kandza u neke ptice grabljivice, značajno se nakašljao I upitao “mogu li”

-Naravno da možete, pušenje je dozvoljeno u kolima, u stvari dozvoljeno je sve osim jedenja belog luka i slušanja narodnjaka… Bio je to prilično jadan pokušaj da razbijem napetost situacije i razgovor usmerim na prijatnije ćaskanje… 

Zloban osmeh mu zaigra na licu pokazujući red žutih zuba nagrizenih nikotinom...

-Znaš šta, to volim kod tebe, taj tvoj sarkazam koji opasno koketira sa cinizmom, taj tvoj odbrambeni mehanizam koji koristiš čak I kad toga nisi svestan… Nego da ti odgovorim, na prethodno pitanje, putujem daleko dečko, do svih devet krugova pakla i nazad, putujem na mesta gde me ti ne možeš odvesti, barem ne večeras i zato te opet pitam, zašto si stao Prase, kad tvoj red još uvek nije došao? A što se tiče belog luka, tu si u pravu ni ja ga ne volim, baš kao ni ovu pesmu, ako se to pesmom ikako može nazvati…
-Pa šta znam, skoro pa uvek stajem stoperima, mada si mi ti izgledao kao neko ko krije sataru ispod tog mantila, ili u tom koferu nosi arsenal hladnog oružja spreman da ga svakog trenutka upotrebi… Nego šta fali Cepelinima?

Reših da odigram otvoreno, da priznam da sam paralisan od straha I eventualno promenim temu razgovora na muziku….

-Ne fali im ništa, samo ovu pesmu ne podnosim…. Sad cemo da promenimo muziku, povraca mi se od ove ljigavštine u kojoj može da uziva samo On i niko više, pa da nastavimo ovaj jako zabavan razgovor.

Jednim pokretom koščate ruke ne dodirujuci radio prekinuo je pesmu i ja prepoznah početne taktove tačnije recitaciju kao uvod u “The number of the beast”, poprilično siguran u to da Mejdene nisam imao narezane na ovom disku...

-Stani ovde, sad će da dođe jedna prostitutka sa kojom mogu da napravim dobar dil, jer pored savršenog tela koje prodaje za 20 evra po satu ona ima nešto mnogo vrednije da ponudi u razmenu... Napraviću od nju starletu, zvezdu rialiti programa, slavnu ničim izazvanu, umreće 2023e od prevelike doze MDMA, setićeš se kad pročitaš u novinama, a ti produži dalje Prase i pazi se... Docicu ti kad budeš imao razlog za trgovinu... Kad kažem pazi se, čeka te patrola 2-3 kilometra odavde, tražiće ti prvu pomoć i drkaće te za prljave tablice... Evo je upravo izlazi iz ovog MBW-a X6. Ja ovde izlazim a ti nastavi svojim putem i ne prati ovaj BMW, jer ga ne možeš stići, on ima svoj put na kojem ti nisi ikao vozite u istom smeru….

-Čekaj, stani, reci mi…. Kako da te prizovem, znaš nisam baš vičan crtanju pentagrama, čerečenju devica i sečenju pilećih nogica i krila slepog miša?

- Hah, opet taj tvoj cinizam, sviđaš mi se mali… Dobro ako baš želiš da znaš, mada ne volim o tome da pričam šta mušteriju čeka u budućnosti, ali ti si mi dovoljno simpatičan da napravim izuzetak… Napisaćeš knjigu, baš kao što si oduvek i želeo, u trenutku kada ostaneš bez posla i kada od viška slobodnog vremena i nemogućnosti za rad bilo čega drugog ne budeš znao šta ćeš od sebe… Krenuće kao zajebancija izazvana dokolicom a pretvoriće se u remek delo, o čoveku koji ustupa svoju besmrtnu dušu đavolu u zamenu za malo materijalnih dobara… Mnogo puta obrađena tema, ali tako dobro upakovana da te u startu lansira od anonimnog pisca do zvezda… Svestan vrednosti dela koje si napisao ponudićeš izdavaču rukopis, pun poleta, elana,  spreman da opet kreneš od dna do neviđenih visina svetske popularnosti… Rukopis koji on neće ni pročitati… Baciće ga u korpu, jer neće imati vremena da mu se posveti,  a tebi odgovoriti kratko mejlom, da “rukopis nije zadovoljio kriterijume, bla, bla, bla i da se nada da ćeš poraditi na novom sa malo više ozbiljnosti i entuzijazma”…. Tog trenutka ćeš biti očajan, pomišljaćeš na samoubistvo, odaćeš se alkoholu, lakim drogama i još lakšim ženama, kao što je ova naša prijateljica što cupka u mraku i čeka mene da je spasim dalje agonije… I onda ćeš me prizvati, ne pitaj me kako jer ćeš tek tad shvatiti način i napravićemo posao, tih 21 gram te tvoje bedne cinične duše za svetsku slavu bestselera… Previše si me zadržao, niko se ne čeka ovoliko, pa ni smrt, a ne mali ubogi sakupljač duša, idem dok se nije predomislila…

 

Sledećeg trenutka je bukvalno nestao, ostavljajući iza sebe zadah truleži, sumpora, miris najdubljih ponora pakla i malu plastičnu trzalicu za gitaru koja mu je očigledno ispala iz kofera dok se kotrljao  na zadnjem sedištu u svakoj krivini. A ja sam nastavio dalje kroz noć, nesvestan da li sam sve to ipak samo sanjao…

Par kilometara dalje, iza jedne krivine, već kod prvih kuća učmale provincije, stajala je policijska patrola sa upaljenom rotacijom… Pandur u kišnom mantilu, pokazivao mi je rukom da nastavim dalje, da ne stajem, jer nema šta da se vidi, dok su ljudi sa protivpožarnim aparatima pokušavali da ugase zapaljen BMW X6, koji je prevrnut na krov goreo u noći… “Ne prati ga Prase, on ima svoj put i ti se ne nalaziš na njemu” mi je zvonilo u ušima, a jeza mi se još silovitije slila  niz kičmu i došlo mi da  zaplačem na glas shvativši da mi je ispričao samo deo priče, namerno kriveći činjenice… Shvatio sam da ne postoji istina sa velikim “I”, naročito ne plasirana od strane djavola i da neizvesnost sudbine i dalje pritiska moje grudi…U grlu me je peklo, trebalo mi je tečnosti,  a onda mi je pogled tražeći flašicu sa vodom pao na trzalicu….

 

By Tri_Praseta 01.06.2016.

quietly pre 3 god

Svega mi na svetu, ništa nisam razumela.

tri_praseta pre 3 god

nadam se da urednik hotje

tony* pre 3 god