Uloguj se

The_ Insider - Blogovi

Duga iznad Saravanjinog Sokaka

Boze, iskreno sam pomislio da cu se iskrasti veceras. Vec sam se video u ulozi afirmisanog lopova profesionalca, sa necujno odskrinutim vratima iza sebe, ali vecite stenice emocije, su me osujetile na prvom koraku. Uvek me posete, kada im dojade suludi razlozi zbog kojih sam ih ostavio na cekanju, i kada im taj, mali prostor moga srca koji asocira na najbolje cuvani karantin, postane pretesan. Probude u meni odbeglog kurjaka, kojemu ni cud vise nije sveta, pa je menjam kao one, male smizle u spomenarima svoga detinjstva. Koliko sam samo svesaka potrosio na njihova, tanana srdasca, razmisljam dok koracam prema dobro poznatom izlazu, zvanom : "Posao i karijera pre svega"!. U tim vremenima je bilo mnogo lakse menjati cud. Neka nova bi se nametnula i postala aktuelna sa svakim, narednim spomenarom. Sve se cinilo bezazlenim, jer sam bio svirac i nisam znao sta menjam ustvari...

Neverovatan si !... Uvek si se trudio da ostanes neprimecen, rekla je sapatom, koji se rasirio tisinom dugackog hodnika, kao prolecni polen po Backim Salasima. Kretala se na prstima, kao da me zeli ponovo iznenaditi tisinom sa kojom mi se obratila malocas. Ja sam ostao na pola koraka do ulaznih vrata i nisam ni pokusavao da se okrenem. Silueta njenih, loknastih kosa, ispunjavala je svaki delic mojih zenica, koje su je pratile po coskovima hodnika, osvetljenim zrakama sunca prkoseci skorom zalasku... Dosunjala se do moga uzglavlja i u treptaju oka ga dodirnula toplim dahom, bez ijedne reci. Zakasniti cu na avion Sunjalice, rekao sam, gledajuci joj u krupne okare, koje su svetlele na staklu vrata ispred kojih smo se zatekli poput Andricevih lampi petrolejki. Nije se obazirala... Nezno mi je dodirnula ruke i uzela ih u svoje. Znas,zaista mogu da ti osetim vene, iako su od istih ostali samo oziljci i smedjkasto-crvene pruge, nastavila je da prica sapatom. Stalno se citiras oko tih vena koje osetim samo na trenutke, i samo kroz bol... Na sta te asociraju Sunjalice?. Na boju duge iznad Saravanjinog Sokaka, replicirala je samouvereno. Nikada ti nisam rekla, koliko sam bila srecna, kada si me odveo na to, prelepo mesto, o kojem si mi pricao godinama. Upoznala sam ti dusu kroz tu dugu i one ergele belih pegaza, i naucila da oziljke na mojoj, lecim zaboravom. Uzdahnula je blesavo, kao sto ume, kada konstatuje neke vazne sitnice i tiho nastavila... Nemoguce je biti zanavek luckast i pust, a opet tako zadrto svestan sustine svoga bica...Oprosti sto te opet citiram, sta da ti kazem, postali smo dvoje u jednom. Ma jok, znam da me nikada nisi krivila sto pokusavam nemoguce Sunjalice... Samo ne znam zasto si odlucila da tolerises to moje "Nemoguce" sve ove godine?, upitao sam je, gledajuci u njene meke jagodice, koje su nezno lutale po mojim "Venama duge"... Zato sto nista nisam mogla izgubiti u tebi tako luckastom i pustom, sto mi jedan tvoj izlet u nemoguce, nije mogao vratiti... Samo jedan... Podigao sam pogled i prosarao njime po njenim usnama i obrazima na onom staklu ulaznih vrata, preko kojeg smo komunicirali na nacin koji nam nikada pre nije bio svojstven... Jos samo ovaj seminar da anuliram Sunjalice, prevalio sam tu recenicu preko usana sa respektom za vecitu boljku kojoj sam video leka, samo u pokusajima nemoguceg...Bilo bi prelepo kada bi sve naredne seminare anulirao u ovom, koji je pred tobom...Mozda sam zaista tvrdokorni vetar severac, kojeg samo tvoji konopi, u obliku tih, neznih jagodica, mogu vezati... Mozda nemam tu hrabrost srca kao ti... Negirala je ovih par recenica sa osmehom, prislonila je svoje rumene usne na moje uho i sapnula mi cetiri reci, koje su bile najveci razlozi mog iole, srecnog zivljenja tih godina : "Cekati cu te Nemoguci"!.

Uvek sam se pitao koliko izbora imamo u osobi sa kojom delimo svoj zivot. I to je zanavek bio problem kada sam nekoga voleo...

 
Sunjalici, koja mi se smesi sa Duge iznad Saravanjinog Sokaka... Pocivaj u miru... (Jeleni...)

 

Edited by The_ Insider, 2013-09-07 11:59:29

 

Edited by The_ Insider, 2013-09-07 12:01:27