Uloguj se

Snena - Blogovi

Dolce vita

Ako dočekam da ostarim, jedino što želim je da u međuvremenu ne prestanem da živim.”

                                                                                                          ~ Brankica Damjanović ~

 

 

Po čemu merite svoje godine...možda po stopi naučenog, vidjenog, doživljenog, udahnutog…ili po meri sreće, zadovoljstva, a neko po sastojcima izazvanim od tuge. Ima i onih koji to vide po onom sto ste zaradili, stekli, dobili ili izgubili. Poneko to gleda koliko su vas voleli...ili ste bili voljeni. A pojedinima će biti važno, po onome što ste propustili…ili koliko ste se smejali…

Elem, godine prolaze, a što više imate, više ćete želeti…

Više ljubavi, više novca, više pohvala... Tako ste u neprestanom strahu da će sve što imate, na kraju nestati. Ako ste u stalnom očekivanju, provešćete veliki deo života razočarani što je svet prema vama nepravedan. Nije važno koliko ste stekli u životu, jer to nikad neće biti dovoljno…

Treba samo:

Da se ne igramo Boga.

Da ne predvidjamo, pogadjamo i sudimo.

Da živimo kao da je još 100 godina pred nama.

Da verujemo.

Da, iako telo i misli nisu uvek na istom mestu, budemo svoji i sa sobom u miru.

P.S. Ne znam da li sam stara. Ja znam da živim i nikada ne razmišljam o godinama već samo o životu i to sada i ovde. Zahvaljujem svaki dan tvorcu na svemu što imam, (a imam zaista mnogo: i zdravlja i ljubavi, pored toga zahvalim se: što vidim, čujem, dišem, mirišem, hodam, osećam, govorim, volim… ). Živim život i živim svoje snove. Nikada ne mislim o kraju, jer ja volim da putujem. A ŽIVOT je putovanje, najlepše…