Uloguj se

aisa - Blogovi

O ljubavi

Jednom davno, ljubav je izgledala drugacije.Sa bezbroj devijacija,mahnita, luda, divlja, nežna,menjala se kroz vekove, dan po dan.Pokušaji da se objasni,
manje više, svedu se na isto. Svako je doživljava licno, subjektivno ali se manifestuje psihickim i fizickim promenama. Ljubav na kolenima, ljubav pod noktima, ljubav u suzama, i onim koje se ne isplacu, ljubav u promilima, ljubav u kolevci, ljubav u pesku... Kao fluid, ne rodi se, ne umire, ponekad te dotakne,  da život lakše udahneš, tek da nijansira i kristalise one finese koje drugacije i ne prepoznaš. Kao filigran, nesebicna, jer je izdvojena  on onog egoisticnog dela bica, kao fino staklo, uvek posece ruku koja je lomi...


         Rane zalece , a ožiljci ostanu.Što više stakla slomiš, što više stežeš šake u besu to se staklo dublje zariva.Nekad ožiljci zarastaju samo površno,takvi su najgori, krvare godinama, reaguju na sve promene, uvek opominju da su tu.Kao žig srama, navuceš rukavice, prilepiš flaster,da se ne vidi.Sakriješ se ispod osmeha, maske,  iza onog dobar dan i laku noc, iza svakodnevnice sa kojom se stapaš.Živiš dane koji su izmedju krvarenja ožiljaka i opominjanja koje te iznova podseca kao mali znak STOP.To nije bol koja ce te ubiti,to je bol koja te ubija dugo. Boli dok te ne umori, dok se koža  ne navikne, dok disanje ne prilagodiš,  po navici zaustvaljajuci dah, dok predosecas taj momenat u kom bol i ti postajete jedno. Momenat kad bol ne možeš da odvojiš od sebe i sebe od bola,kad više ne možeš da prepoznaš gde osecanja pocinju a gde se završavaju...

            


           Pa podmeceš sebi kreiranu stvarnost da te porobi, potcini, da se napravi onaj vakum, bestežinski prostor  koji ti je neophodan da koracaš dalje noseci sebe.Cini ti se da iz dana u dan jacaš slabeci svaki uticaj na sebe  blokirajuci sve što zapreti da ti se  nadje ispod kože. Blokirajuci sebe kad zapretiš da izviriš ispod te kože. Dok godine prolaze, ti ožiljci sve  redje krvare, formiraju tek mala udubljenja,  nežno svetlije boje , nauciš da krvariš ispod kože, ispod osmeha, ispod oka... Taj prostor koji je ispod, nije prijatan, ispod života je vazduh gušci. Nije prijatno ali je bezbedno.Shvatiš da sve redje sreceš sebe. Možda samo u nekim momentima kada te obraduju pahulje sneg,kada gledaš niz ulicu,kada zagrliš majku, kada osetiš kako ti krv klizi pod kožom...

Uciš se strpljenju, trpljenju i cekanju.Goropadno se osmehujuci životu koji se dogadja drugima, uvek na korak od tebe.Sreca zaslepljuje, blešti tim razvratnim sjajem, bezobrazno, drsko i uvek na korak  od tebe. Ne vidiš se nikada tudjim ocima,  samo onim krajickom perifernog vida  skrivene , sahranjene duše. Ne znaš kako se živi sreca, kako se raduje, kako se predaje.A tamo ispod kože, gde se teško diše,gde postaješ bol i gde bol postaje ti,shvatiš da živiš.Ne osecaš ushicenje, radost, euforiju,orgazmicne drhtaje, ali dišeš, živiš dok ti krv pulsira mimoilazeci rane i natrula nadanja.Nauciš se da uzimaš ono što ti se pruža nikada ne obmanjujuci sebe ni drugem,uvek dajuci samo ono što možeš uzeti,bol za bol.

  Kao neminovnost, dolazi trenutak kada  zadržiš dah , ne bi li cuo otkucaj  sopstvenog srca. Momenti kada izostane bol, kajanje i kada praznina postaje veca, kao zavisnik pocneš da kopaš po ranama, samo da išta osetiš, da se uveriš da  je to još uvek tvoja koža, da život koji prolazi mimo tebe ipak nije privid. Kao adrenalinski zavisnik, skaceš u ponor, ustaješ da bi skocio ponovo. Uvek i uvek iznova terajuci sebe  na svaki sledeci korak, neustrašivo. U tišini, spremna da vrištiš evo me ne pomeram se šta je sledece.Ne boli to, ne boli bol, ni rana, boli praznina.Pod kožom, ispod koje mili smrt,tražiš i opipavaš znake života.Oslobodjena poslednje skrupule odbacuješ osmeh uljudnosti, odbacuješ besmisleno dobro jutro, laku noc i zauvek.Bestidno se iskeziš životu u lice, kao starom poznaniku,kao dužniku, 
kao sapatniku...
Da li je to sve, da li si stigla do kraja?


   Taj neki momenat, kada se nadješ na dnu i ustaneš ne znajuci koji je smisao  u tome da ponovo skociš u ponor. Taj momenat kada ti je svejedno da  li hodaš ili padaš.To je konaèni momenat koji te ili slomi ili održi u životu.Kada postaješ ravnodušna prema bolu, kao prema nekoj svakodnevnoj emociji,kada se zapitaš ima li nešto od bola jace,su dani u kojima shvatiš da se svi razlikuju samo u tome što je neciji prag tolerancije  na bol viši. Svi osecamo bol, svi placemo, osim decaka, samo nas ne boli jednako.Tog momenta kad prestaneš da se plašiš bola,da se igraš bolom,prestaješ da budeš devojcica.Posmatrajuci je kako se pretvara u ženu koja shvata da ruke mogu doneti radost, da sreca drhtura na usnama, besna ,pomahnitala, kao život u zenitu ranimacije  mrtvih osecanja, neponovljivo, neuporedivo  i sasvim se predaje ljubavi. Oseticeš želju, vatru koja klizi niz kicmu,uspravlja te i baca u milion plamenova koje si upalila, ne da sagoriš, vec da goriš.  Da pružiš ruke i uzmeš to što želiš,  da zagrliš, da okuješ, da zadržiš,  svesna dobrog i lošeg u sebi, nikad ih ne suprotstavljajuci jedno drugom,vec živeci oba, svakog dana, svakog momenta, puštajuci suze niz lice kao sasvim prirodnu ,dugo ocekivanu radost.

tony* pre 2 mes

LJUBAV SE NIJE MENJALA ,MELJALI SU SE KRITERIJUMI STA JE LJUBAV.I SUZA I BOL I RADOST I TUGA I TOLERANCIJA I DECAK I DEVOJCICA I I I ....

aisa pre 1 mes

ljubav kao emocija neavisno od nas i ne postoji

kako se menjala individualna glad za odredjenom emocijom tako se menjala i ljubav 

a recimo da se do sada ljudska glad modifikovala mnogo puta