Nova ljubav je kao vetar što se šunja kroz polje koje je bilo spaljeno.
Nešto u nama želi da oseti taj hladan dodir, da se pokrene i oživi, ali istovremeno beži, skriva se iza zidova koje je život sazidao od razočarenja.

I ne trčimo joj u zagrljaj. Umesto toga, zastanemo. Preispitujemo. Povlačimo se.

Možda se ne bojimo same ljubavi. Možda se bojimo onoga što ona u nama pokrene. Tog uzdrhtalog pogleda u ogledalo, kada shvatimo da nismo više isti. Da više nismo spremni da dajemo bez mere, da čekamo bez kraja, da verujemo bez zaštite. Nekad ne znamo da li u grudima kuca srce ili rana koja još nije zarasla.

Naučili smo kako da preživimo bez. Bez ruku koje nas traže u noći, bez poruka ujutru, bez glasa koji nas smiruje. I sad kad neko novi pokuca, nismo sigurni – hoće li ostati? Ili će nas opet naučiti kako da živimo bez?

Zato stavimo osmeh na lice i kažemo: „Dobro sam.“ A nismo... Samo smo oprezni. Samo nismo sigurni da možemo još jednom da izgradimo svet u dvoje, pa da ga gledamo kako se ruši.

Ali… možda ne mora da bude kao pre. Možda nova ljubav ne traži da zaboravimo staru, već da naučimo da budemo nežni prema sebi. Možda je nova ljubav tiša, mirnija. Ne lupa na vrata, ne obara zidove — samo sedi pored nas i čeka da skinemo oklope.

I možda… možda jednog dana, bez velikih reči i vatrometa, samo osetimo da se ne bojimo više.

Jer nismo više sami.

Možda je najveća hrabrost ne voleti ponovo, već otvoriti srce znajući da može da zaboli.
Jer ljubav nije garancija. Ljubav je mogućnost. Ljubav je rizik.
Ali i život je.

Zato nekad samo treba sesti kraj prozora, zatvoriti oči i reći sebi:
„Ne moraš još. Ali kad budeš spremna... ljubav će znati gde da te pronađe.“

I možda neće doći sa fanfarama. Možda neće izgledati kao pre.
Ali biće topla.
I nežna.
I tvoja.

Ne postoji  da stavim gore umesto like. (...Ijaooo, ako Vojin pročita ovo zameriće mi  

Blog napisan baš tako da moje  pulsira. Nastavi sa pisanjem draga Veco 

Draga, Veco....

mislim, super i bravo za blog, slucajno zalutah i razonodih se citajuci....ali ja bih postavila par pitanja, i naravno dala par odgovora ako se neko pronadje......znas mene....

hocu da vas pitam nesto....

Sta je to sto nas boli u vezi ljubavi? Da li zaista moze da nas ljubav razocara ili boli? Ili je mozda to samoobmanjivanje?

Ako je odgovor "da", onda bih da pitam:

A koji deo nas je razocaran i povredjen? Da nije mozda to nase ego? Da nas mozda nije razocarala predstava o nekom jer smo ga drugacije zamisljali, a taj neko je bio samo svoj kakav jeste? Da nas nije razocarala mozda zelja da umisljamo ljude kakvi bi mi voljeli da oni jesu? Da nas ne razocarava mozda sto u toj ljubavi mi nismo bili centar univerzuma? Ili pak to sto nismo uspeli da vezemo cvrsto tu licnost za sebe i samo za sebe za da smo samo mi bitni za njega ili nju? Da nas ne razocarava mozda sto nismo napravili rob od njega ili nju oduzimajuci mu slobodu da bude svoj kakav jeste, da bi kasnije mogli da ga shutnemo jer nam nece vise biti atraktivan/a tako neslobodan/a i kao rob? Zar na pocetku se ne zaljubismo u svu tu njegovu/njenu slobodu i u tome sto je bio/bila kakav zaista jeste?

Kolko ja znam najvise od Svetog Pavla) ljubav nikad ne boli, ona je bas onako milokrvna i sve podnosi, ne razocarava nikad....Sve prasta i ne protivi se.....

Kad god sam sebi postavila ovo pitanje zakljucila sam da mene jedino boli manjak ljubavi u meni......Sve ostalo sto je povezano za moja ocekivanja, povredilo me bas dobro, ali to nije bilo ljubav i nikad nece ni biti.....Ljubav je samo ono sto ja posedujem i dam nekome, a ne ono sto dobijem zauzvrat.....Samo ono sto si dao je pripadalo tebi i samo je to ljubav koji si imao u sebi... I kolko vise dajes, ima vise ljubavi, jer se ljubav uvek mnozi.....Nikad ljubav ne prestaje dok je dajes, prestaje kad cekas da je dobijes...kad cekas sa kantarom u ruci da vidis da li si dovoljno ljubav dobio......(svakako po sopstvenim kriterijuma) .....i kad se kantar ne poklopi sa nasom visom matematikom onda sedimo i cekamo da zacelimo, da se povratimo sebi....da nam se desi cudo i da se opet zaljubimo....pri tom svesno odbijajuci svaku pomisao da smo se sami povredili......da nas je nasa NE-LjUBAV povredila i razocarala......i tako u krug mnogo niz godina...krademo Bogu dane filosofirajuci kolko smo povredjeni i razocarani i pre svega neshvaceni , umesto da se ispravimo, nabacimo osmeh i pocnemo da delimo to malo crkavicu sto imamo u nama u nadi da ce to porasti i narasti u jednu veliku ljubav dostojnu za svaku hvalu koja ce nam osmisliti zivot i dati osecaj da nismo bas bili zaludni u ovom zivotu.....jer koliko si voleo toliko si i ziveo.....