Sunce i lagani povetarac njezno miluju moje obraze...pogled mi je odlutao u daljinu, tamo tako blizu a sada tako daleko....na onu tacku horizinta koju vise ne mogu da dostignem ..ne vise kao pre godinu dve.

Da... stani pa kreni, korak napred, nazad dva i onda odjednom opet kao pre ..pet koraka napred.

Kako je to divno, divno kao nekada a sada se ti koraci broje i jako postuju .

Podrazumevalo se, sada vise ne!

Pogled me dotakao, verni pogled koji me moli za deset koraka nazad.

„Da draga moja, idemo nazad, pomislih u sebi dok sam gledala te poluuplakane okice i okrenem se u pravcu odakle sam krenula“

Jel to pravac ...pravac secanja mozda...

Setih se onih godina sunca i povetarca koji su uspeli i kosu mrsiti dok smo brzinom nasih dusa, jedna pored druge rado bliznjom sumicom leptirice ganjale.

Ti i ja...uvek tu, uvek kraj mene, uvek onaj pogled iscekivanja... otvorenih usta, blagog smeska i punog daha..

Brzeee....mozemo li brzeeeeee jer tamo iza sledeceg drveta mozda ceka novo iznenadjenje, nova avantura.

Naravno  ... zavrtih pedalu mog bicikla pravac buducnost, srece i momenata buducih secanja.

Secanja na sunce, povetarac i brze korake jasnih okica moje verne pratilje....

Hvala ti za sve, za sve ove sekunde, minute, sate, dane i godine buducih secanja ...dodji... idemo polako kuci!

http://www.zoki.com/profile/33172/photoitem/5657

Zahvaljujem se doticnoj za 5 zlatnika     

Ali posto sam ovaj blog napisala spontano i iz srca,  neka ih skine i da u moje ime u donaciju!