Ne znam šta me je opet ove noći setilo na tebe...Neki davni mirisi, slučajni sjaj u nekom oku,vetar zaboravljenih etida... Danima jesenje sunce daje snage za poglede unapred, bez osvrtanja, ali eto opet večeras kao nekad....Kradeš mi misli, vraćaš me u neka druga vremena gde smo postojali u istoj slici, glumili u istom filmu, grčevito, držeći se za svaki kadar kao da je svaka scena  poslednja...

     Čežnja mi nije prijatelj. Ipak, uspeš nekad krišom da mi se nametneš silovito, tako stvaran, kao da nikad nisi ni nestao.

    Ne, ne želim te više.Ni tvoje ruke, ni tvoj smeh...Ni tvoj odraz medju blistavim figurama mojih snova, ali opet, tako me slatko boliš... Možda smo mogli mogo više, možda je vetar prerano srušio našu kulu od peska..

      Slatko sanjaj mali prinče.Sanjaj svoje staklene ruže i mirisna pisma...Sakri se tamo gde te bol ne može dotaći...

    Ja sam navikla sama.......

Predivno Emma...

Lijepo Emma

takla si me....ja nemam ove smajliće,ali da ih imam ...jedna suza bi kliznula.....