Ponekad se to ne desi naglo. Ne doživiš jedan veliki lom, nego mnogo malih.
Jedan po jedan, ljudi počnu da te razočaravaju — tiho, bez najave. Obećaju pa ne ispune, slušaju ali ne čuju, dodaju ti osmeh iz pristojnosti dok ti se svet ruši. I polako, gotovo neprimetno, u tebi se ugasi ono poverenje koje si nekada davala bez zadrške.

Naučiš da ćutiš. Da ne očekuješ.
Da ne veruješ svakoj reči, ma koliko lepo zvučala.
I pre nego što shvatiš, postaneš neko ko se smeje, ali ne iz srca. Ko voli, ali sa oprezom. Ko gleda ljude — ali ne vidi ih do kraja.

Ali znaš šta je najteže?
Shvatiti da nisi izgubila veru samo u druge, nego i u sebe — u svoj osećaj da umeš da prepoznaš iskrenost, dobrotu, ljudskost.
I to je ono što najviše boli.

Ipak, s vremenom naučiš nešto važno: da vera u ljude ne mora da znači slepo poverenje.
Možeš verovati — ali ne svima.
Možeš davati — ali ne do iscrpljenosti.
Možeš voleti — ali i postaviti granice.

Jer svet nije bez dobrih ljudi. Samo ih ne vidiš kad si umorna od onih pogrešnih.
A kada ponovo počneš da veruješ sebi, tada ćeš ponovo pronaći i veru u ljude.
Možda ne u svakog — ali u one prave, koji ne traže tvoju veru da bi je trošili, nego da bi je čuvali.