Često se susrećemo sa situacijama u kojima ljudi ne znaju da cene – ni stvari, ni vreme, ni trud drugih. Tek kada nešto izgube ili im postane nedostupno, shvate koliko je to zapravo vredelo. Problem je što naviknemo da ono što nam je dostupno shvatamo kao nešto što se podrazumeva.

Neko uloži sate, danima se trudi, a drugi to posmatra kao sitnicu. Neko bude uz nas u najtežim trenucima, a mi to zaboravimo čim nam bude lakše. Ljudi često očekuju, ali retko zahvaljuju.

Možda je rešenje u jednostavnoj zahvalnosti – da prepoznamo tuđe vreme, reč, gest ili prisustvo. Da naučimo da cenimo dok imamo, a ne da žalimo kada izgubimo. Jer vrednost nečega nikada ne leži u tome koliko košta, već u tome koliko vredi.