Najbrže što putuje nije svetlost, već reč iz tuđih usta. Ona zna da stigne pre tebe, da te pretekne i da te promeni u očima drugih – čak i ako nije istinita.

U svetu gde svi o svima imaju mišljenje, reč postaje oružje. A najčešće ga koriste oni koji se najviše boje istine.

Ljudi ogovaraju iz različitih razloga – iz zavisti, nesigurnosti, dosade ili prosto zato što ne znaju ništa lepše da kažu. Ogovaranje je način da se prikrije sopstvena praznina, da se tuđa svetlost zamagli, makar i na trenutak. Ali istina ima čudnu osobinu – uvek pronađe svoj put, čak i kroz najgušće mreže laži.

I sama sam naučila koliko reči mogu da povrede. Kada postaneš tema tuđih priča, prvo poželiš da se braniš, da objašnjavaš, da dokažeš. A onda shvatiš – nema svrhe. Onaj ko želi da veruje u laž, verovaće bez dokaza. Onaj ko te poznaje srcem, neće poverovati ni u najglasniju neistinu.

Istina ne traži publiku. Ona ne mora da viče, ne mora da se pravda. Samo stoji, mirna, i čeka da vreme pokaže svoje. A vreme uvek pokaže – ko je govorio, a ko je živeo istinu.

Reči mogu rušiti, ali mogu i graditi. Na nama je da biramo da li ćemo biti oni koji prenose otrov, ili oni koji ćute kad nemaju šta lepo da kažu. Jer ništa ne govori više o čoveku nego način na koji govori o drugima.