Zima stiže tiho, na prstima. Donosi miris drveta koje pucketa u peći, jutra koja mirišu na dah zalepljen za prozor, i svet koji odjednom postane tiši, kao da priroda diše sporije. Pahulje padaju bez žurbe, svaka različita, a opet sve iste u svojoj nežnosti. Kao da nebo šapuće — da lepota nije u glasnom, već u tihom. U jednostavnom. U prolaznom. U tom belom, tihom svetu, ljubav ne mora da viče. Nema potrebe za velikim gestovima. Dovoljna je tišina u kojoj se sve razume. Ponekad je i sama prisutnost — ljubav. Zima nije samo hladnoća. Ona je prostor između reči. Vreme kada i vetar izgleda kao da nosi uspomene, a svetlost traje kraće, da bi se duže osećala. U tom kratkom danu i dugoj noći, ljubav ne traži pažnju — već prisutnost. Kao pahulja koja ti padne na dlan i otopi se pre nego što stigneš da je upoznaš — ali znaš da je bila tu. Takva je i ljubav u tišini zime: ne uhvatiš je rukama, već srcem. A kad sneg prekrije sve ono što je bilo — ono ružno, teško, zaboravljeno — svet postaje nov. Ne zbog toga što je promenjen, već jer ga gledamo drugim očima. Možda su upravo pahulje te koje nas uče da nežnost nije slabost. I da toplina postoji, čak i kad je sve belo i hladno. 

Promeni slova pliiiz

Pola ne vidim 

❤️

Pa da

Prisutnost 

Osecaj kad je prisutnost potreba

Osecaj te tisine koja je dovoljna da te zagreje i usred zime

Kao kad obujes tople čarape, baš taj osecaj topline koji se raspline po kozi