Pasji život...

Već neko vreme odlažem pisanje ovog posta. Dva su razloga...prvo, zato što je tužan...drugo, zato što je tužan a ja iz nekih gotovo magijski neracionalnih strahova izbegavam da "navučem malera"...dođe mu to gotovo kao ono "kad vidiš crnu mačku, napravi tri koraga unatrag i...". Znam, znam, gluposti u koje ne verujem. Ali tugu poznajem...i verujem joj.

Pisanje ovog posta odlažem od onog divnog sunčanog jutra, dva dana pred Božić, kad je uginuo Grba.

Sve počinje sredinom decembra kad su bili oni baš baš ledeni dani. Neka kuja skitnica se okucila tu negde oko naše zgrade. Ili sve počinje od mene koja sam nekako oduvek mnogo volela životinje...naročito pse...mene koja sam oduvek bila sanjar, a u nekom momentu poželela da promenim svet...da pomognem, zaštitim...

Inače ja jako dugo maštam o tome kako imam psa...znam mu i ime (do sad smo promenili već tri varijante), karakter, narav...Ma, sve. I imam čvrsto obećanje da ću imati psa i ja zaista svim srcem u to verujem.

Kada je kuja okucila šest kerića na užasnoj hladnoći, to je neko vreme, hmmm...pa vešto skrivano od mene. Kad sam ih otkrila već su progledali. Bili su smešteni u jednu kutiju, pokrivenu nekom starom kišnom kabanicom. I stalno su ležali jedno po drugom, peli se jedni drugima po glavi i tako se valjda grejali...i igrali. Naravno da se Jole plašio da će ta vesela, štrokava grupica da završi kod nas, naravno da sam ja velika devojčica koja zna da to nije moguće, naravno da sam ih zavolela na prvi pogled, naravno... Složili smo se da ćemo ih redovno hraniti i obilaziti. Mleko je bilo tu za njih non-stop. Napravili smo im bolju i sigurniju kućicu. Uskoro su se pojavili "klinci iz kraja", koji su postali njihovi verni drugari. Redovno su ih obilazili, mazili, davali im imena, davali im krišom uzetu hranu iz kuće, svojatali ih. Podsetili su me na nešto što sam gotovo zaboravila suočavajući se sa svakodnevnicom, sa ljudskim pričama i problemima. Podsetili su me na iskru Božanskog koja nam je data, na tu bazičnu/ primarnu/ primalnu dobronamernost, nežnost i dobrotu koju nosimo. Koju često zaboravljamo, koje se odričemo, koju zatrpavamo ovozemaljskim...ali koja je večito sa nama i u nama, u to duboko verujem.

Prvo su nestala dva psa. Ponadali smo se i još uvek se nadamo da ih je neko uzeo, jer su bili najslađi i najnapredniji. Druga dva su nekoliko dana skitala, ali se nekako vratila u leglo. Dva su bila u startu najmršavija, jednog smo prozvali Kenny, jer smo sumnjali da će "izgurati", a drugog Grba. Slabo su jeli, nisu umeli da se izguraju oko čančeta sa hranom. Onda se Kenny povratio, "razjeo", raskrupnjao.

A onda sam tog predprazničkog jutra krenula da šetnem i našla Grbu. Glupavo je sada da patetišem. Da, ja svakodnevno radim sa maltretiranom, zanemarenom, nevoljenom decom, sa maltretiranim ženama i nesrećnim ljudima. Oguglala? Nisam. I ne želim ikada! I nije mi zbog toga manje značajna činjenica da je Grba uginuo.

Konsultovala sam dragu poznanicu veterinarku koja mi je pružila emotivnu i stručnu podršku. Ako su gliste, da im damo lekove, ako je štenićak...pa, onda je kasno za pomoć, tj.previše su mali za pomoć (prerano/prekasno...sve u svemu-nemoguće). Dali smo im tabletice. I čekali...i čekamo...danas je ostao samo jedan-Kenny...sam, u sad već prevelikoj kućici.

Da ne budem pogrešno shvaćena, ja ZNAM da je nemoguće promeniti svet, spasiti sve nesrećne, ugrožene, obespravljene. Ja ZNAM da je do svakog pojedinca da da svoj doprinos, da dobije svoj mali rat. Ali nekako ipak osećam da nešto u ovom i ovakvom sistemu nije na mestu, da smo negde omašili, nešto propustili. Da smo okrunili i izgubili neku mrvicu onog sjajnog, Božanskog, sveprisutnog.

I ovaj post posvećujem "klincima iz kraja", jer su oni zapravo suština...moji mali heroji...podsetnik na ono što nosimo u grudima. I svim onim ljudima koji vide, koji misle, koji znaju i osećaju!

P.S. Post je objavljen na mom autorskom blogu, u potpunosti je mojom rukom pisan i mojim aparatom slikan. Veterinarka je, naravno, naša Seh!

pre 11god

Sehel, 11god

Jako lep blog Maritze, i bas mi je drago da si ga stavila ovde.

I sada cu i ja da ti ponovim ovde ono sto sam ti vec rekla; nekoliko stvari mozes da ucinis kada naidjes na ulicne shtence, ili smesta da ih uzmes i usvojis, sto je losa varijanta jer ces na kraju imati neznani broj kuca. Druga varijanta je da ih smesta uzmes, okupas, doteras i razdelis prijateljima... ali i to ima svojiih slabih strana, pasa uvek ima vise nego prijatelja. Koliko sam te razumela, kod vas nema azila za napustene pse pa mi onda ostaje samo jos jedan savet, ma koliko zvucalo grubo i nemilosrdno - ne vezuj se, ignorisi, pravi se da ih ne primecujes jer jednom kada pomazis i nahranis stene... gotova si draga, vec ti se uvlaci u srce i ako nemas uslova, spermi se na suze. Malo ulicnih stenaca prezivi prva tri meseca... nazalost.