Tmuran kišni dan, dan koji bih najradije prespavala da ikako mogu. Da nemam obaveza na faxu verovatno bih to i učinila.

Ehhh kako ću lepo da pokisnem. I kog se vraga uopšte i šminkam kad će sve ovo da se razmaže, a u takvom izdanju bih zasigurno podsećala na onu avetinju što izlazi iz bunara i prolazi kroz TV ekrane (ljubitelji horora će znati o kom filmu je reč i lako će moći da me zamisle).

Izlazim iz stana u isto vreme kad i moj komšija prekoputa. Lep, pristojan momak s kojim sam nekad znala ispijati duge kafice, sve dok ga nije posao pritisnuo.

-Mala, kamo kišobran?

-Izgubljen, kao i svi njegovi prethodnici.

-Ajme, pa ti si svojevrsni rasadnik kišobrana. Gde si ga izgubila ovaj put?

-Pa da znam gde sam ga izgubila ne bih ga mogla ni zvati izgubljenim

-Ajde bre, kani se tih filozofija. Posudit ću ti ja cimerov.

-Otkad to ti imaš cimera?

-Od pre mesec dana. Bit će tu dok ne odradi pripravnički ili dok ne nađe stan gde će živeti s devojkom. Al' kišobran da vratiš, jasno?

-Jasno, šefe...

(posle par sati)

Vraćam se umorna ali suha. Skidam se odmah s vrata i ulazim pod tuš. Nakon pola sata tuširanja osećam se preporođeno. Nameravam se zavaliti u fotelju i gledati TV, a onda mi pogled pada na kišobran i delove odeće pobacane od ulaznih vrata do kupatila.

''Bolje da vratim kišobran pre nego mi nestane u vlastitom stanu'', razmišljam.

Par minuta posle, zvonim...ma šta zvonim, da kako mogu obesila bih se o zvono, al' nema efekta. Čujem da voda teče, neko se tušira. Zvonim opet a onda kucam na vrata. Odjednom tišina, zatim koraci, otključavanje...i vrata se otvaraju...

Sva nestrpljiva, preteći sam podigla kišobran, spremna da se verbalno obračunam s tim bezobraznikom koji je pustio da čekam pred vratima (neoprostivo!!!!).

Ali sam zanemela...

Na vratima je stajao nepoznat momak (aaaaa, to je taj cimer)... Visok, crn, atletski građen. Onako polunag (imao je samo ručnik oko pasa) bez imalo srama je izložio svoje telo mom pogledu. Primetila sam i kapi vode na njegovom telu. Stajala sam kao kip, opčinjena...

A ona začuh samu sebe kako govorim: -Evo ti ja.

-Molim?, nasmešio se.

-Evo, ja ti donela kišobran.-ispravih se.

Pruživši kišobran, okrenuh se na peti požurivši natrag u stan.

Božeee, ja već mesec dana živim u blizini ovakvog komada bez ikakvog znanja o tome. Ni u snovima ga ne bih dosanjala tako...tako...tako seksipilnog. Mislila sam da možeš samo u filmovima ostati bez daha kad nekog vidiš (sapunice da ne spominjem jer to je tamo kliše), a onda mi se desio ON...

to be continued.....................

Kako mi ovo poznato...samo sam ja otisla da zatrazim pomoc ...trebao je da podigne rampu,da bih mogla izaci kolima(da ne objasnjavam,Nensi zna o cemu pricam)...srecom...ovaj je mogao jos tri puta da se opase sa peskirom,koliko je bio mrsav..tako da ''obline'' nisam mogla da vidim...E da..nije lepo sto si prekinula tamo gde je najzanimljivije

sreca te mu nije pao peskir ..ondaK  bi i ti "pala" a ne zanemela

slutim ja, bit ce ovde svasta

-Evo ti ja.

Pa sjajno : )))

E super, cekam nastavak

i gde nestaju ti kishobrani ko tje meni da kazhe? ja missim da bash kao i hemijske olowke, zawrshawaju na nekoj udaljenoj planeti, u drugom kraku galaksije gde zhiwe swoje dosadne male zhiwote, swe dok im ne nestane mastila (hemijske) i ne poputzaju zhitze (kishobrani)

Cekamo nastavak

Bas me je blog....pogodio, mislim, kako da kzem...Ishcekujem nastavaka bloga, ali molim kao prilog i jednu do dve, tri slike doticnog, jos ako bi mogla u istoj "odevnoj kombinaciji" da ga uslikash....ehhhh

Jasno mi je sto zene, ali sto muskarci toliko nestrpljivo cekaju da padne taj peskir? hmmm....

E, malena, daj da nastavak ima happy end. Ako nema - izmisli ga ) Ne mora bas ono "i tako su ziveli srecno do kraja zivota", ali da bude "love story". Gle molim te...ja ladno narucujem