Kažu...život piše romane...Kažu-ne lažu. Kad se najmanje nadam...dogodi se baš ono što priželjkujem već duže vreme.

Do tada..pamtim sve lepe trenutke...pamtim sve osmehe baš meni upućene...pamtim i one tišine,koje su govorile više od gomile izrečenih reči.

Neobjašnjiva je ta nit,koja nas vezuje...iako je toliko prepreka...toliko ćutanja...toliko svega.

Sudbina,to je tvoje drugo ime.

Nacrtao si se jednog dana u knjizi mog života,na posebnoj stranici.Listala sam stranice,bledeli su poneki listovi...tvoji ne.

Ti si pokretao taj čudesni ringišpil u mojoj glavi,iako se ponekad čula škripa.Očistiš mesto,samo za sebe i tako mi zaustaviš svet.

Ti..tako lako napraviš dzumbus u mojoj glavi,baš kad posle dužeg vremena pomislim da sam uspostavila ravnotežu...ti mi zatreseš konopac.

Zaustaviš ceo moj svet jednim zagrljajem...Baš kao to veče.Pamtiću taj zagrljaj i poljubac kao najintimnije vodjenje ljubavi.

A što se tiče matematike i tebe...kad saberem dva i dva...ovako stvari stoje...ti si dušo u debelom minusu.Ali,ona stvarčica što drnda kad te vidi,kad ti čuje glas...eeee,tu već sasvim neka druga matematika važi...tu si dodjošu moj,na sigurnom.

Pokušam više puta da zaključam srce,da otresem tebe sa sebe,da budem druga ja.

Počnem da dobijam..ali na momente ...ostanem sama...moje ja i ja.Tad shvatim,da niko ne ume da mi nacrta osmeh kao ti,da niko ne zna da me naljuti kao ti...da niko ne zna da me načini voljenom ženom...kao ti.

Lep blog macko Evo ti jedna divna pesma...

Jel ovako? Zelim ti da ti je uvek tako i ovako