Desi mi se ponekad da ležim i gledam u mrak.. pa u gustj škurini pokušavam da prepoznam obrise poznatih predmeta. Vec sam mnoge pute dozvolila da mi jutro na taj način dođe.. da me neispavanu i rastresenu gurne u dan.. da me osjetljivu na svaki podražaj izbaci na vjetrometinu..
Nemjerljive količine kave koja mi služi kao izgovor za ne spavanje (na nekom nivou podsvjesti).. ustvari su samo još dodatni stimulans tim podlim i dobro istreniranim glupostima koje mi lete glavom.
A nije li moglo ići drugačije?
Nije li moglo da me svemir drugačijom posloži? Pa da anti-stilom mene standardne budem hladna.. da se ne cimam na te diplomatske provokacije.. da se opušteno i bez primanja ka srcu provlačim kroz odnose.. da nisam ja.
Moglo je.. ali nije.. pa onda.. kada sam već prisiljena da se nosim sa svojom nutrinom pokušavam da održim sve u balansu.. i sebe takvu prekrivam sobom drugačijom.. ponekad smiješnom.. ponekad nervoznom.. ponekad nekom drugom sobom koju izmislim u hodu..
Kompromitiram sebe radi komunikacije.. jer.. tko želi da se druži sa tugom?
Desi mi se ponekad da ležim i plačem u mrak.. pa u gustoj škurini pokušavam da prepoznam okus nekih nekadašnjih ili čak tuđih suza. Ali novi su ti okusi.. pa ovisno o mirodiji u dan ispred sebe krećem sita.. ili gladna.
Sita ljudi.. ili ljudi gladna.. u očekivanju novih faula.. grubih startova koji me ruše po terenu.
Nije da ne volim biti tužna.. volim.. dobro se u toj emociji snalazim. Čini me produktivnom i dopada mi se sarkazam koji iz mene izvlači.. ali.. imam dojam da je koncentracija tužnosti kojom se ponekad zavijem čista destrukcija.. i to me plaši.. ne poznajem to.
Je li do te Američke filmske izproducirane i u reali nepostojeće ljubavi kojom me filaju mediji.. da poželim da se sa nekim volim onako happy endovski.. ili je zbog toga što više nebi mogla da podnesem otkriti da se budim pored nekoga tko nije moja suza i točkica janga.
Užasan je osjećaj dočekati jutro u krevetu pored osobe čije lice u mraku ne prepoznaješ kao zadovoljstvo.. već kao poznati predmet.. i u onoj gustoj škurini shvatiti da nutrina tog predmeta koju si beskrajno volio ustvari nikada nisi dobio nego te povremeno ta nutrina grlila.. tek toliko da održi iluziju živom..
Oni slatki mali momenti u kojima je filmska ljubav bila logična pomisao.. u kojima se svim svojim bićem trudiš da je zgrabiš i njeguješ da ne nestane..
Pa onda oni veliki dugi periodi u kojima je knjiška i bad ending Karenjina ljubav bila jedini opis situacije.. u kojima se svim svojim bićem trudiš da ne propadneš zajedno sa njom..
Ma ustvari samo nastavci.. repovi nekih dječijih želja koje sam imala.. za koje sam mislila da su ostvarive..
Ponekad naglo iz nekog drugog smjera doleti utjeha.. netko tko te laže ljepše.. tko te češće mazi.. tko ti ponudi sebe.. tko ti ulije litru novoga u život.. pokrene te.. ali znaš da taj privid topline i nježnosti nije ništa drugo.. do li trenutnog zavaravanja i direktnog puta u ništa.
Lažem sama sebi da je baš ova varijanta drugačija.. da je baš sada sve kako bi i trebalo biti.. i da su sve te godine i trud ulagane u loše završen brak bile samo težak put do zadovoljstva.. a onda.. ipak zrno reale koje je ostalo u meni.. daje objašnjenje i budi razum.. to je samost koju lječim..
Treba da se naspavam.. da se izbezumim od posla.. da si ne dam vremena da razmišljam o svemu toliko detaljno.. da izbrišem fajl u sebi koji kao trojanac sabotira distanciranost i emotivnu hladnoću.. a strah da će sve opet da se ponovi..
I opet.. nameće mi nove dileme.. i umjesto ja ka njemu.. jutro opet dolazi ka meni..