Pre nekih, uh,  dvadesetak godina krenuh na put. Namera mi je bila čini mi se laka i sasvim dostižna, naći malo mesta gde se možeš opustiti i makar za trenutak zatvoriti oči. Mesto kraj moje neizostavne reke, plavo nebo pod suncem..

     Ponela sam samo najneophodnije sitnice, naoružala se osmehom i krenula.

     Već posle kratkog vremena vetar mi umrsi kosu. Ma sitnica, nasmejah se i nastavih dalje. Klupa na kojoj sedoh postade veoma brzo neudobna. Začudih se sama svojoj zahtevnosti i nastavih dalje ne gubeći nadu da to svetlo mesto mira ipak postoji..

   Nastavih dalje smeškajući se osmehu dece, bojama pred sumrak, ali nijedno mesto nije bilo moje. Padale su kiše, smejali se vetrovi, sitni komadi leda zabijali se u kožu...

   Obiđoh stepe, izlomih štikle na stenju, pocepah mantil po hrapavom drveću...

   Svetla mog rodnog grada behu sve dalje, sećanja čudna i iskrivljena silnom zimom koja mi se sve više uvlačila u svaku poru ...

   Godine su prolazile...A onda, kao gromom pogođena shvatih  da je moje mesto, to čarobno mesto bilo tu sve vreme ispred mene. Tvoje rame.. Tvoje rame koje sam samim vremenom izgubila..

    I dalje lutam..Ivicama mog mikrokosmosa padaju zvezde..Vučem i dalje mog iscepanog zmaja i sakupljam prah krila leptira da jednom, ako te ipak nađem pošalljem sitnice svojih lutanja...

   A znam..Ipak poneću jednu padalicu za tebe, ubrašću kapar s Himalaja i ako ne stignem.... Voleću de te dalje... Dok postojim

kome je uputjena owa diwotitza?