Ona nikada nije putovala sama autobusom, pricala punih usta, smejala se bez razloga kako bi bila uctiva, nikada nije suzila na levo oko i pricala setne kojestarije. Skoro nikada, samo na ovaj dan. Ja se danas dajem sasvim obicnoj prici, prici koja je napisala mene, a ne ja nju...

Osecam zivot na tvojim usnama ali ni ne pomisljam da ukradem taj uzdah, sapnuo sam joj tako, da svi oko nas mogu cuti. Zacrvenela se u obrazima i spustila pogled na moju ruku, koja je vezivala pertle sa Miki Maus detaljima, na njenim, omiljenim starkama. Oprosti, opet su se odvezale, mora da je do "vezaca pertli", rekla je diskretno, sa namerom da je ne cuje niko. Vecita kontrasica. Klinika za bolesti zavisnosti ugostila je i zadnjeg pacijenta ovoga jutra a moj pogled se ugnezdio u nadolazece sunce boje pomorandze, koje je oblilo resetkaste prozore i rasteralo senke ovih ljudi po okrunjenim coskovima uskog hodnika. Nezno je uzela moju ruku u svoju i pocela da veze reci po mojim ocima, kao onomad davno, kada su reci vezle nas. Rastali smo se na danasnji dan, istina pompezno, ali bez uvredljivih tonova. Danas se pluca secaju kako disati, a srce kako da zaboravi. A ti cutis i svakodnevno mi vezes pertle, koje se odvezuju, kao da ne sluze jednoj, ozbiljnoj 30-godisnjakinji. Potom je izvadila pismo iz navek rastegnutog rukava i pocela da cita...

Tvojim stvarima, koje sam nekada obozavao, sam dao otkaz bez ikakve sanse da ga opovrgnu..,bacio sam plavu cetkicu za zube, sa karamelama na njoj, u najdublji kontenjer, koga je Dorcol ikada imao, kinesku vazu u obliku indolescentne namiguse sam prodao na buvljaku, u sekciji gde se prodaje ono sto niko nece, tek da zadovoljim sujetu i uverim se jos jednom, kakav ocajan ukus za vaze si imala. Onu belu pidzamu, okupanu u bojama Atine sam obesio na najnizu granu platane ispred tvog fakulteta i na njoj diskretno napisao: "iznosena"!. Sva pisma pisana crvenim mastilom, one hemijske sa iritirajuce dugim rokom trajanja sam dao deranima u Dunavskoj, sto kradu bogu dane, da ih pokradu do kraja. Brojeve telefona i poruke koje sam oduvek mrzeo da pisem, sam zametnuo kao prolecni trag na Fruskogorskim pasnjacima...i konacno sam te dao delu proslosti u koji nikada ne svracam...ostala si na mestu, gde sam se zacahurio do kraja sveta i veka..u mojim mislima...
Koja koincidencija, i tada, bas kao i danas bese Valentinovo Decace moj. Jos uvek cuvas tu pisaniju Natasa, pitao sam gurajuci invalidska kolica prema sobi broj 2, u kojoj cu je danas ostaviti zauvek. Replicirala mi je podignuvsi ruku u neke, samo njoj znane visine, kao da drzi dirigentski stapic ispred orkestra ljubavnih nota, koji me je zaustavio na nespretno zalepljenom posteru, obljubljenom srcima i cvecem. Srecan vam dan zaljubljenih!.

Mozda sam veceras, sasvim slobodan od ljubavi, nepovratno spreman da je ugostim na mnogo duze vreme, od onoga koje sam proveo bez nje. U svakom slucaju, okrecem joj ledja jos ovaj put, kako bi joj se vratio samo jaci, nikako slabiji...

Ovo ti je najljepsi blog do sad , svaka cast...

Auuuu, ubi me ovim blogom samo da znas

Jeste najbolji do sada! Neverovatno si pretocio emocije u reci. Da se ne ponavljam ali ovo je pravo remek delo! Postarao si se da jasno napravimo sliku u glavi i prozivimo ga sa tobom. Bravo!

evo ti jedne lepe sličice

Bravo debeljko, odlican blog 

.........tužno...

Insi moj Jeste remek delo i svakim tvojim blogom je mrzimo još više

Ipak, onda se setim da nije neko tu jer mi to zaslužujemo, nego iz potpuno sebičnog, svevišnjeg razloga ....tako da joj opraštam. 

Obloge deluju ....