Njihov odnos rastao je u tišini između rečenica, u porukama koje su stizale kasno noću, u glasu koji joj je bio utešan i poznat, iako ga nikada nije čula izbliza. Njegov ton, način na koji bi rekao „tu sam“, bio je dovoljan da joj srce omekša — ali nedovoljan da ga zaista razume.

Nisu se nikada videli.

Uvek je postojala neka prepreka — posao, obaveze, izgovori. A možda i strah. Lana je to počela da oseća: svaki put kad bi ona učinila korak bliže, makar samo kroz predlog da se sretnu, on bi odgovorio osmehom, pa zatvorio vrata iza njega. Ne grubo. Nikada grubo. Nego tiho, elegantno, tako da ne znaš da li si zaista odbijena — ili samo prepuštena sopstvenim nadama.

Počela je da se zaljubljuje. Ne brzo, ne slepo. Polako, kako samo neko ko je mnogo puta bio razočaran može — pažljivo, s oprezom. Slušala bi njegov smeh i zamišljala ga pored sebe. U njegovim rečenicama je tražila tragove iskrenosti, nešto što bi joj reklo: nisam sama u ovome.

A on...

On bi se povremeno otvorio. Rekao bi:
„Nisam navikao da me neko razume kao ti.“
ili
„Ponekad mi se čini da samo s tobom mogu da dišem bez maske.“

Ali nikada nije rekao: nedostaješ mi. Nikada nije rekao: želim da te vidim.
A ona nije mogla da izgovori ono što oseća prva — ne kad je svaki njen pokušaj da priđe rezultirao njegovim tihim povlačenjem.

I to je najviše bolelo. Ta neizvesnost. Ta tišina u kojoj se sve oseća, a ništa ne potvrđuje.

Bilo je trenutaka kada bi se zaklela da mu je stalo. Kad bi osetila to u načinu na koji joj piše, u ritmu kojim se vraća u njene poruke i misli. A onda — dan, dva, bez glasa. Bez objašnjenja. Samo praznina koja podseti da nisu ništa što se može imenovati.

I tako, dok se vetar između njih nosio bez pravca, ona nije odustajala. Nije više tražila potvrde svakog dana, nije postavljala pitanja na koja nije dobijala odgovore. Ali nije se ni povukla. U njenim porukama sada je bilo strpljenja, ali i snage.

Nije mu govorila sve što oseća — ali je bila tu. I svaki put kada bi se vratio, makar na trenutak, dočekala bi ga sa istom toplinom, bez osvete, bez prebacivanja. Jer je osećala da postoji nešto vredno iza njegovih zidova. I verovala je da, ako ikada odluči da ih sruši, neće morati da ga ubeđuje da ostane.

U njenom srcu, i dalje je postojalo mesto za njih. Ne kao iluzija, već kao mogućnost. Ako je on dovoljno hrabar da joj poveruje.

I svake večeri, otvarala bi telefon s istom tišinom u grudima, ali i istom nadom:

Možda večeras napravi korak napred.

Toliko mozda...

Reci lani da beži i ne osvrce se

Ne treba forsirati nista,vec uzivati u malim trenucima srece. Ono sto je sudjeno docice,ono sto nje tvoje ne treba ti