Nije znala tačno kada se to desilo, ali Lana je počela da primećuje da je srećnija. Ne naglo, ne kao eksplozija — već tiho, kao miris jorgovana u rano proleće. Bio je to osećaj koji se rađao iz njegovih sitnih gesta, pažnje koju nije tražila, ali koju je svakog dana dobijala. Nije joj rekao da mu je stalo. Nije izgovorio ništa nalik osećanjima. Ali u svakom „Jesi jela?“, „Kako si danas disala?“ i „Samo da čujem tvoj glas“ — bilo je sve što je trebalo da zna.

Nisu se još uvek videli. Nije bilo ni konkretnih planova. Ali to nije gasilo ono što se stvaralo među njima. Naprotiv — činilo je osećanja još čistijim, jer su rasla iz reči, tonova, i tišina.

Razgovori su postali njihova svakodnevica. Večeri su bile rezervisane za njih dvoje. Nisu prekidali dan dok jedno drugom ne izgovore „laku noć“. To je postalo njihovo pravilo, nepisano ali čvrsto.

„Znaš... nisi mi danas pisala dugo. Falio mi je tvoj glas,“ rekao je jedne večeri, tiho.
„Nisam želela da ti smetam.“
„Lana... nikad mi ne smetaš. Ti si mi... postala poznata.“

Zastao je, kao da se uplašio da je rekao previše. Ali ona se samo nasmešila, nežno, ne tražeći da nastavi. Naučila je da sa njim ne forsira — da ga pusti da progovori kad bude mogao. I to joj je bilo dovoljno. Za sada.

Nekada bi razgovarali satima o glupostima — o tome da li bi pre živeli u kući na drvetu ili na splavu, o pesmama koje su ih pratile u detinjstvu, o filmovima koje nikada ne mogu da zaborave. Ponekad bi samo ćutali.

„Tu si?“
„Tu sam. Samo... volim da ćutim s tobom.“

I dešavalo se, sve češće, da zaspu dok su još u vezi. Jedne večeri, ona je zaspala prva. U sred njegove rečenice. On je ostao budan još nekoliko minuta, slušajući njen miran dah, zatvorenih očiju, s blagim osmehom.

„Laku noć, Lana,“ šapnuo je, iako nije čula.

A druge večeri, on bi zaspao prvi. Dok bi pričala, u jednom trenutku shvatila bi da više nema odgovora. Samo tihi šum njegovog disanja. Tada bi mu šapnula:
„Spavaj… ovde sam. Sve je u redu.“

U tim trenucima nije bilo straha, ni sumnje. Osetila je kako se nešto u njemu menja. Postajao je opušteniji, mekši. Njegov glas više nije nosio zidove, već vrata. Počeo je da joj veruje — i to je bilo čudo.

Nije znala šta će biti sutra. Nije čak ni pokušavala da zamišlja. Ali večeri poput ovih — u kojima tišina više nije pretnja, već nežnost — davale su joj snagu da veruje. I da ostane.

Jer ponekad, dovoljan je samo neko ko ostane budan s tobom — dok ne zaspiš. I dok bi gasila lampu pored kreveta, znala je da daljina više nije toliko strašna kad noći pripadaju njima.

Uvek je dovoljan samo neko ko će ostati budan dok ne zaspis....