Nekada se sve promeni bez velike buke. Nema eksplozije. Nema vriska. Samo jedan dan, jedna poruka, jedan ton — i nešto u tebi utihne. Iznenada.

Tog dana, Lana je prvi put osetila da nije njegov prioritet.

Nije to bio jasan znak, ni neka drastična promena. Samo praznina tamo gde je navikla na pažnju. Poruka bez pitanja. Odgovor bez topline. I tišina koja je bolela više nego bilo koja reč. U početku je pokušala da pronađe izgovore za njega — možda je umoran, možda ima loš dan, možda ne zna kako da kaže šta oseća. Ali taj osećaj da nešto nije u redu — zadržao se.

Bio je to isti onaj osećaj koji je imala svaki put kad bi mu se približila još samo mrvu više, kad bi mu ponudila deo sebe koji nije pokazivala nikome — a on bi se, gotovo instinktivno, povukao. Kao da se boji bliskosti. Kao da u svakom koraku vidi opasnost da bude viđen, stvarno viđen.

A ona je želela da ga vidi. Da ga čuje i razume. I baš tada, kad su danima unazad gradili neku tihu sigurnost, kada joj se činilo da je on sve opušteniji, da joj više veruje, desio se lom.

Zamerila mu je nešto. Ne iz besa, već iz povređenosti. Ne da ga povredi, već da mu pokaže gde boli. Sitnica, ali iskreno izgovorena.

I nije očekivala da će to zapaliti fitilj.

Reagovao je burno. Prebrzo. Preoštro. Kao da su sve njegove neizgovorene nesigurnosti našle način da se odbrane — napadom. Kao da je zaboravio sve večeri kada su ostajali budni do kasno, sve rečenice koje su počinjale s poverenjem, sve tišine koje su govorile više nego reči.

Ona je ćutala, iznenađena. Pa pokušala da objasni. Da smiri. Da ne dozvoli da jedan nesporazum poništi sve što su imali. Govorila mu je iz srca, mirno, strpljivo, nudeći razumevanje i prostor.

Ali on je bio na klackalici emocija. Jednog trenutka blizak, nežan. Sledećeg — zatvoren, hladan. I onda, kao da je presekao samog sebe, izgovorio je tiho, ali tvrdo:

„Možda je bolje da ne nastavljamo.“

I u tom trenutku — sve je nestalo.

U trenu.
Sve ono što su pažljivo gradili, nesigurni ali iskreni, preko reči, pogleda, poruka i glasova. Sve večeri kada su se budili jedno drugom u mislima. Sve šapnute laku noć. Sva nada.

Kao da nikada nije ni postojalo.

Lana je zurila u ekran. Nije plakala odmah. Samo je gledala rečenicu, kao da je pogrešno razume. Kao da će za tren stići još jedna — „Izvini. Pogrešio sam.“ Ali nije. Tišina s druge strane bila je potpuna.

Ostala je s praznim prostorom tamo gde su bili njegovi odgovori. S pitanjem koje nije imalo kraj. I s jednom istinom koja ju je sekla:
On je odlučio da ode.

A ono što su imali — više nije postojalo.

Ljubav nije stvar strpljenja, to plane , to pobesni , to baš nije stvar kontrole već van kontrole. Sad i lana to zna.