Niko nije znao koliko je puta pokušala da bude jaka, a još manje koliko je puta odustajala u tišini. Ljudi su videli samo ono što im je pokazivala — osmeh koji je nosila kao štit, ramena uspravna kao da nikada nije pala. Ali ispod svega toga, ona je nosila težinu svih onih reči koje su ostale neizgovorene, svih obećanja koja su pala kao staklo na pločnik — bez najave, bez objašnjenja.

Imala je trideset i četiri godine i srce koje više nije znalo da li da kuca snažno ili da samo tiho opstaje. Nije ni brojala koliko puta je volela, ali je znala tačno koliko puta je bila ostavljena sa pitanjima bez odgovora. Nije u tome bilo drame, nije bilo vike. Bilo je samo tiho povlačenje, prazne poruke, izgovori umesto prisustva. Ljudi odlaze na mnogo načina, ali najviše boli kada odu dok još stoje ispred tebe.

Nakon poslednjeg odlaska, ona nije plakala odmah. Suze su došle tek kasnije, u vozu, kada je neki nepoznat čovek slušao pesmu koju je ona nekada delila sa njim. Taj trenutak, kad je srce shvatilo da nešto što je bilo samo njihovo sad pripada svetu, zaboleo je dublje nego sve rečenice izgovorene na rastanku.

Neki ljudi kažu da se srce može slomiti samo jednom. Drugi veruju da je svaki put jednako bolan. Ona je znala istinu koju ne izgovaramo često — srce se može slomiti više puta, ali svaki put drugačije. Prvi put te nauči koliko možeš voleti. Drugi put te nauči koliko možeš izdržati. Treći put te nauči koliko si zapravo sam.

Nije želela da postane cinična. Mrzela je kada su joj govorili da treba da bude opreznija, da ne veruje brzo. Kao da je ljubav bila neka opasnost, a ne potreba. Ipak, nešto u njoj se menjalo. Nije više trčala. Nije žurila da popuni tišinu. Počela je da sluša sebe, da ostaje sama u sobi bez da beži u poruke i prepiske koje ne znače ništa. Naučila je da mir nije samo ono što dolazi kad neko dođe, već i ono što ostaje kad svi odu.

Pitala se da li će ikada moći da voli istim intenzitetom. Da li će ponovo pustiti da joj srce izmakne kontroli, da sanja zajedno s nekim, da planira budućnost bez da stalno meri koliku cenu bi mogla platiti. Psihološki, znala je: ljudi se menjaju, ali sposobnost da volimo ne umire. Samo nauči da se štiti. I to je ono što ju je najviše zbunjivalo — kako voleti a ne izgubiti sebe, kako verovati a ne pasti.

Nekad bi joj neko prišao. Bio bi ljubazan, zainteresovan. Pitao bi je čime se bavi, šta voli da čita. A ona bi se osmehnula, ali iza osmeha je stajala vojska pitanja koja nikada nije izgovorila naglas. „Koliko dugo ćeš ostati?“ „Da li si neko ko se boji bliskosti?“ „Znaš li šta znači biti tu i kad je teško?“ Učila je da ne traži odgovore odmah. Davala je vreme. Sebi, njemu, celom svetu. Nije više žurila da se preda. Ali nije ni zatvarala vrata. Bila je otvorena knjiga sa praznim stranicama, koje cekaju da se popune trenucima radosti.

Nekada bi se noću probudila sa osećajem da je zaboravila kako izgleda biti voljena. Ne onako površno, već potpuno. Bezuslovno. U tim trenucima, setila bi se sebe iz mlađih dana — one devojke koja je verovala da su reči svetinje, da dodiri leče, da „zauvek“ postoji. I ne bi se smejala toj devojci. Ne bi je ni žalila. Samo bi joj zahvalila, jer da nije bilo nje, ne bi znala šta da traži.

Ljubav je, shvatila je, stvar izbora. Ne dolazi kao oluja, već kao povetarac koji moraš pozvati. I ne dolazi bez rizika. Možeš se zaštititi, ali samo do tačke u kojoj više ni ne osećaš. A to, za nju, nije bio život.

Nekad je dovoljno da neko ostane. Da ne pobegne kad vidi tvoje ožiljke. Da ne želi savršeno srce, već ono koje je prošlo kroz oluju, a i dalje kuca.

Možda više nikada neće voleti kao prvi put. Ali ona je znala — volela bi bolje. Zrelije. Dublje. I kada se sledeći put otvori, neće to biti zato što je zaboravila bol, već zato što je naučila da je ona deo puta. Srce koje je slomljeno, ako se zaceli s ljubavlju prema sebi, postaje mesto na kojem ljubav može da ostane. I ne beži.