У неком новом животу

Некако се живот уредио тако да ми време с тобом није дато.
Не знам да ли је то казна, опомена или само једна од оних прича које немају крај, али имају дубину.
Она дубина што боли кад заћутимо у погрешно време, кад се погледи не додирну довољно дуго,
кад срце зна — а не сме.

А ипак, сваког дана у некој сенци, у мирису ваздуха после кише, у песми коју случајно чујем,
ти ми дођеш. Ненаметљиво, као да си одувек ту.
И ја те чувам. Не у сликама, не у порукама, већ у оном што сам постала откако сам те срела.
У свему што бих могала бити — да смо могли бити.

Ако икада буде неки други живот,
ако време буде мање сурово и душе се препознају пре него што се уплаше,
дођи.
Не мораш ништа да понесеш, све ћу већ имати спремно —
цео један живот који сам сачувала само за тебе.