Znaš li?

Danas si mi poslao video snimak. Zvaću te D Tvoj prstić uperen ka meni, kao da kažeš: „Ti si ta! Baš ti.“
I u tom trenutku, u tom kadru, sve se zaustavilo.

To lice… već sam ga videla.
Te usne… već su me ljubile.
Te ruke… već su me grlile.

Pa se pitam: da li smo se već sreli u nekom drugom životu? Da li smo hodali istim ulicama, sedeli na istim klupama, ili se prepoznavali u snovima pre nego što smo se našli ovde, sada?

Možda nema slučajnosti. Možda je svako „opet“ samo nastavak jedne duge priče.
I možda, baš ti i ja, pišemo novo poglavlje onoga što traje mnogo duže nego što mislimo.

U tom trenutku sam osetila kao da vreme samo stoji… Svaka tvoja reč, svaki pogled, svaki pokret bio je poznat, kao da ih pamtim… ne od juče, ne od pre mesec dana, već od nekog dalekog nepoznatog vremena.

Možda je to razlog što mi srce kuca neobično tiho, a opet glasno, dok te posmatram. Možda je razlog što mi osmeh dolazi sam od sebe, bez truda, bez objašnjenja. Možda je to zato što su duše znale jedna za drugu, pre nego što su se tela srela.

I dok pokušavam da razumem, osećam – osećam da ovo nije početak, već nastavak priče koju smo oboje nosili, ne znajući. I svaki trenutak sa tobom je stranica koju zajedno pišemo, svaka reč je zarez između prošlosti i sadašnjosti, svaki dodir potvrda da vreme, možda, uvek zna bolje od nas.

I dok gledam tvoj prst uperen ka meni, osećam kako se sitnice stapaju u jedno: miris vazduha, tišinu trenutka, toplo svetlo oko nas… Kao da me svaka senka podseća na tebe, kao da svaki dah nosi tvoj trag.

Možda smo već hodali istim ulicama, možda smo već sedeli na istim klupama, možda su naše ruke već tražile jedno drugo u tami i u snovima… I sada, ovde, sve se ponovo prepliće, ali tiho, bez reči. Samo pogled, samo dodir očiju, i sve ono što smo znali - ili smo mislili da smo zaboravili - vraća se.

Možda nema slučajnosti, možda je ovo samo nastavak priče koju su počele naše duše. I možda, baš sada, baš ovde, pišemo poglavlje koje je tiho čekalo da se otkrije.

I sada, dok tvoje oči traže moje, znam: ovo je taj trenutak. Trenutak u kome je sve već viđeno, a opet ponovo novo.

Ti si već bio tu.

Ja sam već bila tu.

I sada, opet, sve počinje …. baš ovde, baš sada.

I dok ovo pišem, shvatam: svaki naš susret, svaki tvoj osmeh, svaki pogled – deo je te iste večne priče. Sve naše prošle greške, svi nesporazumi – samo su priprema za trenutak kada ćemo se konačno prepoznati.

I sada, dok tvoje oči traže moje… ja opet znam: ovo je taj trenutak.

Trenutak u kome je sve već viđeno. U toj svetlosti dok se osmeh skriva u uglu očiju, osećam da je ljubav tiha, ali večna – i da svaki tren sa tobom svetli, čak i kada oko nas sve zamre.

Znaš li da sam te oduvek znala, D?