Sneg kroz moj prozor … prvi sneg

Postoje večeri kada svet uspori, kao da čeka da ga neko pažljivo posmatra.
Danas je jedna takva noć. Kroz moj starinski prozor sa zaobljenim svodom, romantičnim čipkanim zavesama i teškim draperima, posmatram pahulje koje padaju tiho, krupne i nežne, baš onako da možeš da ih piješ očima.

Napolju, sneg prekriva ulicu, dečije igralište, trg, drveće, i lampione. Sve izgleda spokojno, kao da je svet nakratko zaboravio na svoju žurbu. Igralište, obično puno graje, sada stoji tiho, a klackalice i ljuljaške čekaju prvi smeh sutrašnjeg jutra. Drveće pod belim pokrivačem izgleda krhko i nežno, a lampioni osvetljavaju pahulje koje kratko zasvetlucaju u njihovoj toploj svetlosti, pa nestanu.

I dok gledam sve to, stojeći iza prozora, osećam i malu tugu.
Tihu, nežnu… ali ipak prisutnu. Jer neko mi je obećao nešto što nije ispunio, a ja sam čekala, verovala, nadala se. Ta neispunjena nada stvara hladan, lagani pritisak u grudima, poput snega koji pada i pokriva sve, ali nikako da se stopi.

Ipak, i u toj tuzi, osećam mir. Toplina sobe me grli, svetlost lampiona treperi kroz čipkane zavese, a pahulje plešu svoj tihi ples. Ponekad je upravo ta kombinacija - malo tuge i malo topline - ona koja nas podseća da smo živi, stvarni i sposobni da osećamo duboko.

I dok sneg polako prekriva svet, shvatam da i neispunjena obećanja ponekad donesu neku svoju tihu lekciju. Nije sve izgubljeno; u tihom trenutku, dok stojim iza svog prozora, osećam snagu da volim, da verujem i da se nadam, iako možda još čekam. Toplina je u meni, i ona svetli jače nego ijedna pahulja napolju.

I dok sneg polako prekriva sve pred sobom, ja stojim iza svog prozora, i shvatam: čak i u tišini, u maloj tuzi i neispunjenim obećanjima, postoji svetlost koja me greje, nežna i stalna, baš kao pahulja koja polako pada i ostaje da sija na mojim dlanovima.

Ponekad je dovoljno samo zastati, udahnuti zimu i pogledati kroz svoj prozor.
Tamo, između snega i lampiona, između tišine i svetlosti, pronalazim svoj najtopliji mir - i u toj tihoj tuzi, u toj nežnoj nadi, osećam da je sve ipak u redu.

18.11.2025.g.

Posvećeno...

Milina i blagost mi je od tvojih emotivnih reči, pored tebe počeću i sneg da volim, (  nisam ljubitelj zimskih idila , možda samo kroz prozor....

Sa ovom fotografijom, vidim te tvoje pahuljice i lampione, dok se tuga išunajala...