Možda to nije slučajno (tihe misli koje se prepoznaju - razgovori bez reči)

Postoje misli koje nisu samo naše. Pojave se tiho, bez najave, i nose nečije ime. Ne znamo zašto baš tada. Samo znamo da su tu. Možda telepatija nije čudo koje treba dokazati,već nežnost koju treba osetiti.
Ne kao poruku u rečima, nego kao treptaj u grudima.
Kao toplinu koja nema objašnjenje.

Postoje ljudi koji se jave baš kad ih najviše skrivamo u sebi. I trenuci koji se dogode tačno onda kad pomislimo da smo sami u mislima. To nisu glasni susreti. To su šapati univerzuma. I u tim tišinama, u tim neizgovorenim mislima, otkrivamo nešto što traje duže od trenutka. Nevidljivo, a jasno. Neizrečeno, a potpuno prisutno. Možda je to čudo - možda je ljubav - ali ono što ostaje u srcu je neosporivo: razgovori bez reči su tu, i uvek nas pronađu kada smo spremni da ih primetimo.

Postoje ljudi s kojima se ne povezujemo kroz vreme, već mimo njega. Kao da se poznajemo pre nego što smo se upoznali. Kao da se razgovori nastavljaju i kada ćutimo. Kao da su misli lakše kad ih neko drugi već nosi sa nama.

Ništa se ne dešava slučajno…ali možda se sve dešava s razlogom koji nije za razum, već za srce.

Jer srce ne pita kako.
Ono samo zna kada.

Zato neke poruke stignu bez reči. Neki pogledi ostanu i kad se okrenemo. Neki ljudi ostanu u nama
čak i kad nisu tu. I možda je prava telepatija to što se prepoznamo pre nego što se sretnemo. To što se setimo pre nego što se upoznamo.

Možda ništa nije slučajno… telepatija tišine, razgovori bez reči između misli i srca, sinhronizacija nežnosti…

Možda.

Znaš Ti, znaš.