---

Ko će zagrliti onu koja uvek grli druge?

Postoje ljudi koji su naučili da grle i onda kada se njima samima plače.

Ne moraju to biti zagrljaji rukama. Ponekad je to samo jedna pažljivo izgovorena reč, poruka poslata u pravi čas, razumevanje onda kada bi drugi osudili, ili tiho prisustvo uz nekoga ko prolazi kroz težak trenutak.

To su oni ljudi koji umeju da osete kada se iza nečijeg osmeha krije tuga. Oni koji primećuju promenu u glasu, kraći odgovor, tišinu koja nije uobičajena. Oni koji će pitati: „Jesi li dobro?“ i zaista sačekati odgovor.

Umeju da saslušaju. Da oproste. Da pronađu opravdanje čak i onda kada su i sami povređeni.

Reći će: „Možda mu je težak dan. Možda nije mislio tako. Možda ga nešto muči, a ne ume da kaže.“

I tako, malo-pomalo, nauče da razumeju gotovo svakoga.

Samo ponekad zaborave da razumeju sebe.

Jer ko će zagrliti onu koja uvek grli druge?

Ko će primetiti da je i njoj potreban odmor od sopstvene snage? Da je i njoj ponekad dosta toga da bude razumna, strpljiva i puna razumevanja? Da i njena duša, koliko god bila široka, ima svoje granice?

Možda će se nasmejati kada je pitaju kako je. Reći će da je dobro, jer ne želi da opterećuje druge. Možda će čak i našaliti se na račun onoga što je boli, kao da će bol, kada joj se nasmejemo, izgubiti pravo da ostane.

A onda će, kada ostane sama, ponovo razgovarati sa sobom.

Vraćaće događaje unazad, tražiti svoje greške, razmišljati o rečima koje je izgovorila i o onima koje je trebalo da prećuti. Pitaće se da li je nekoga povredila, da li je mogla drugačije, da li je nekoga razočarala.

Za druge će imati razumevanja.

Za sebe će tražiti opravdanje koje nikako da pronađe.

I možda je upravo u tome jedna od najtiših nepravdi koju čovek može da učini sebi: da svima dozvoli da budu nesavršeni, a od sebe zahteva da uvek bude bolji nego što je ljudski moguće.

A nije tako.

I ona ima pravo na loš dan. Na pogrešnu procenu. Na umor koji ne ume da objasni. Na trenutak u kojem neće znati šta da kaže. Ima pravo da ne bude jaka, da ne pronađe odmah rešenje i da ne bude ona koja će prva pružiti ruku.

Ima pravo da bude povređena čak i kada razume onoga ko ju je povredio.

Jer razumevanje ne briše bol. Oprost ne znači da se ništa nije dogodilo. A ljubav prema drugima ne bi smela da zahteva da čovek prestane da voli sebe.

Možda bi svet bio nežnije mesto kada bismo se češće setili da i oni koji nas teše ponekad žele da čuju: „Tu sam. Ne moraš ništa da objašnjavaš. Ne moraš sada da budeš jaka. Reci mi kako si, zaista.“

Ne da bismo im nudili gotova rešenja. Ne da bismo im govorili da će sve proći, kao da je dovoljno izgovoriti te reči pa da bol nestane.

Već da bismo zastali.

Da ne požurujemo njihovu tugu. Da ne očekujemo osmeh samo zato što smo navikli da ga viđamo na njihovom licu. Da ne pomislimo kako je nekome lako samo zato što nikada nismo videli koliko ga košta da ostane vedar.

Ponekad je čoveku potrebno samo da ne bude sam u onome što oseća.

Da spusti svoje umorne misli pred nekoga ko ih neće osuđivati. Da prestane da se pravda. Da ne mora da objašnjava zašto ga je nešto zabolelo, kao da za svaku tugu mora da priloži dokaz.

Da jednostavno bude čovek.

I zato, ako u svom životu imaš nekoga ko je uvek tu za druge, ko te sasluša, ohrabri, razume i nasmeje onda kada ti nije do smeha, nemoj se naviknuti na njegovu dobrotu toliko da je više ne primećuješ.

Pitaj ga kako je.

Seti se i njega kada mu nije rođendan, kada mu ništa ne treba, kada nema nikakav problem koji možeš da rešiš. Javi mu se bez posebnog razloga. Saslušaj ga bez žurbe. Pruži mu nežnost koju tako lako daje drugima.

Jer možda baš tada, iza njegovog običnog „dobro sam“, postoji jedna tiha želja da ga neko pogleda malo pažljivije.

A ako si ti ona koja uvek grli druge, neka te ove reči podsete na nešto važno.

Ne moraš da postaneš hladna da bi se zaštitila. Ne moraš da zatvoriš srce da bi sačuvala sebe. Ne moraš da prestaneš da razumeš ljude.

Samo nauči da i sebe staviš među one koje razumeš.

Kada pogrešiš, razgovaraj sa sobom nežno. Kada te nešto zaboli, nemoj umanjivati svoju bol zato što postoje ljudi kojima je možda teže. Kada pružiš sve što možeš, dozvoli sebi da zastaneš. A kada shvatiš da si se predugo trudila da razumeš nečije ponašanje na račun sopstvenog mira, seti se da i tvoje granice zaslužuju poštovanje.

Ne moraš uvek ti prva da pružiš ruku.

Ponekad zastani i pogledaj ko je tu kada ti zatreba oslonac. Ne da bi vodila računa o tome ko ti šta duguje, već da bi naučila da prepoznaš odnose u kojima nežnost putuje u oba smera.

Jer zagrljaj nije samo ono što dajemo.

Zagrljaj je i ono što nam je potrebno da bismo nastavili da dajemo, a da se pri tome ne izgubimo.

I možda ne postoji osoba koja će uvek znati kada ti je teško. Možda neće svi primetiti tvoju tišinu. Možda će neki ljudi tvoju snagu pogrešno protumačiti kao dokaz da ti ništa ne treba.

Ali nemoj i ti početi da veruješ u to.

Nisi dužna da budeš nečiji oslonac po cenu da sama ostaneš bez oslonca. Nisi rođena samo da drugima olakšavaš život. I tvoje srce nije stvoreno samo da prima tuđe tuge i pretvara ih u utehu.

I ono zaslužuje nežnost.

Zaslužuje da ga neko čuva, da ga sasluša i da mu dozvoli da ponekad bude umorno.

Zato, sledeći put kada poželiš da nekoga zagrliš, seti se i sebe.

Zastani pred svojim srcem. Pitaj ga šta mu je potrebno. Nemoj ga prekorevati zbog svega što nije moglo drugačije. Nemoj tražiti od njega da uvek razume, uvek prašta i uvek izdrži.

Možda ćeš tada shvatiti da si godinama pružala drugima ono što je i tebi bilo potrebno.

I da je vreme da malo te nežnosti vratiš sebi.

A ako se večeras, makar na trenutak, prepoznaš u ovim redovima, volela bih da zapamtiš samo jedno:

Ne moraš prestati da grliš druge. Samo nemoj više toliko jako da grliš ceo svet da za tebe samu ne ostane nijedan zagrljaj...