Tebi.

Ne znam kada si se tačno uvukao u moje misli.
Nije bilo nekog velikog trenutka, niti posebnog razloga.
Samo si se pojavio - i ostao.

S tobom je uvek nekako između.
Između blizine i distance.
Između reči i ćutanja.
Između „tu si“ i „nisi“.

I možda bih mogla da tražim objašnjenja,
da pitam, da razjasnim, da raspletem sve te tišine između nas.
Ali neću.

Ne zato što nemam šta da kažem,
nego zato što sam naučila da neke stvari ne treba juriti.

Ako je iskreno - pronađe put.
Ako nije - ode bez buke.

Tebi ne dugujem odgovore,
kao što ni ti meni ne duguješ prisustvo.

Ali dugujem sebi mir.

I zato ostajem tu gde jesam -
bez dokazivanja, bez moljenja, bez pitanja.

Ako dođeš - biću ista.
Ako ne dođeš - ostaću ista.

Jer ono što jesam ne zavisi od toga da li si tu.

Tebi.

Bez zamerke.
Bez gorčine.
Samo sa razumevanjem… i granicom.

Otkrij nam tajnu ko ti je taj bilmez