Kad padne noć,

i svet utiša svoje korake,
ostanu samo misli koje znaju put do srca.
Tada i zvezde izgledaju bliže,
kao stari prijatelji koji ćute zajedno s nama.

Kad padne noć,
najviše mi nedostaješ.
U tišini, između otkucaja sata i senki na zidu,
tražim te u mislima,
u sećanjima,
u svemu što me na tebe podseća.

Srce tada postane iskrenije nego danju.
Ne ume da sakrije koliko voli,
niti koliko čezne za jednim pogledom,
jednim dodirom,
jednim tihim „tu sam“.

Kad padne noć,
sve ućuti osim čežnje.
Ona pronađe put do mene,
sedne kraj srca
i šapuće tvoje ime.

A zvezde me pitaju za tebe,
pa ga izgovaram tiho,
kao molitvu koju čuvam samo za sebe.

Ne tražim da mi osvetle put.
Dovoljna je jedna misao na tebe,
pa da i najtiša tama zamiriše na ljubav.

I dok noć polako razastire svoje nežne skute,
shvatam da postoje osećanja
koja ne poznaju daljinu,
ni vreme,
ni tišinu.

Postoje samo ljubav i čežnja,
dve sestre koje se drže za ruke,
i u svakoj noći pronađu put
jedna do druge.

Kad padne noć, ne zatvaraju se samo prozori sveta,
već se otvaraju prozori duše.
Tada ljubav skine dnevne maske,
a čežnja zasija kao najsjajnija zvezda na nebu.

Kad padne noć,
ja ne ostajem sama.

Ostajem sa tobom,
- u srcu.