To nisu dani, to su tišine.
Ne broji se vreme, već praznine između koraka.
Kad te nema, svet je kao knjiga ostavljena otvorena — znaš da ćeš se vratiti na tu stranicu, ali ne znaš kad.
I sve što traje, traje duže.
Voda ključa sporije. Sat kuca glasnije...
A srce… srce se ponaša kao da si tu, samo malo iza ugla.

A sve bi trebalo da je brže – da dođeš što ranije.

Ponekad pomislim da se i grad pita gde si.
Ulica kojom inače prolaziš deluje zatečeno prazna, kao da i ona čeka tvoj korak da joj vrati smisao.
Ljudi pričaju, ali kao da govore tiše — da ne probude nadu koju sam jedva uspavala.
I svaki put kad se vrata otvore, pogled mi pobegne...
Možda si ti. Možda sam ja, opet, naivna.

Ali neka.
Jer čekati tebe nije teško. Već uvek nova nada.
To je ono što život čini živim.
To je dokaz da još uvek ne pristajem na svet bez tebe.

I baš kad pomislim da te nema...vetar donese tvoj miris
ili neko izgovori tvoje ime - bez razloga.
I sve u meni zna:
nisi nestao.
Samo kasniš — kao uvek.
A ja te čekam — kao i uvek ...