Srce mi puno tebe

Postoje ljudi koje upoznaš usput.
I postoje oni koji ti promene ritam disanja, način na koji ćutiš, način na koji gledaš jutro.

Ti si mi se desio baš tako.

Ne kao velika eksplozija, nego kao nešto što je oduvek nedostajalo, a nisam umela da imenujem dok nisi stigao. Kao pesma koju znaš napamet i pre nego što je prvi put čuješ.

Od kada postojiš u mom danu, čak i obične stvari imaju drugačiju težinu. Kafa je toplija. Tišina nije prazna. Noć više nije samo kraj dana nego mesto gde misli o tebi postaju glasnije od svega.

I znaš šta je najčudnije?

Što te ne volim samo kad si nasmejan, lep, nežan i blistav. Volim te i kad si umoran. Kad ćutiš. Kad se boriš sam sa sobom. Kad misliš da nisi dovoljan, a meni si tada možda najviše čovek i najviše moj.

Postoje trenuci kada te pogledam i bukvalno ostanem bez daha. Ne metaforično. Stvarno. Kao da srce na sekund zaboravi šta treba da radi jer pokušava da primi previše emocija odjednom.

A opet, najmirnija sam kraj tebe.

Kako je moguće da neko bude i oluja i dom?

Ne znam.

Znam samo da bih mogla da pišem o tebi danima i da opet ne pronađem pravu rečenicu. Jer neke ljubavi nisu napravljene za objašnjenja. One se osećaju u grudima, u prstima, u nemiru kad odeš i miru kad se vratiš.

U nedostatku daha.

I ako me neko jednog dana pita šta sam najlepše imala u životu, neću pričati o mestima, novcu, uspesima ni velikim planovima.

Reći ću:
„Imala sam njega. Čudesnog. I srce mi je bilo puno.“