... u redakciji čija su mi se vrata otvorila tekstom o Ani (to je taj lucky kumovski sled), upoznala sam jednog novinara koji mi je igrom slučaja kolega (radimo u istoj kutjitzi... svako u svom ataru, doduše). Bila je kasna jesen, mirisala na pahulje, a grupa novinara u konvoju belih kombija uputila se do zamka Dunđerski: prisustvovaćemo snimanju njegove jubilarne emisije, a onda i slavlju tim povodom.
Na putu do označenog mesta uspeli smo da se nađemo usred neke vojvođanske nedođije i to samo zato što se vozač sve vreme smejao sa nama. Nije bilo teško da angažujemo sve oko sebe: Bred je na svaku reč imao svoje sarkastične i nadnaravno smešne gay komentare, a mi smo grohotom pozdravljali sve ono što je njegovo iskusno oko uspelo da primeti, te ni vozač nije bio izuzetak.
Uobičajeno pozdravljanje sa domaćinima (zamka), razgledanje ravnice sa najviše kule, ulazak u ergelu, konačno razjašnjenje da u tom zamku NIJE živela Lenka (aka. Santa Maria Della Salute), snimanje emisije i slavljenička večera kao vrhunac, mislila sam. Mada... usledio je razgovor sa zaista zanimljivim "tipom" koji beleži ljudske sudbine iz down-to-earth (mada ponekad i patetico) perspektive. Krenuo je sa pričom o tome šta je sve zabeležio i kakvog su odjeka imale njegove emisije. Upoznao je prvu pravu crnogorsku virdžinu i "otkravio" hermetičnu čo'ek-ženu ponevši sa sobom duvan i rizlu, koje je, nemajući drugo rešenje, podelio sa njom u ključnom trenutku. Udomio je i zbrinuo mnogu decu, pomogao da se završi jedna crkva i ostavio kao dokument priče neobične u svojoj nepodnošljivoj težini života (mada i u istovremenoj neobjašnjivoj lakoći da se ipak živi).
Pričao je dugo svoje utiske i "gasio" ih slavljeničkom "vatrenom vodom". Nije ni čudo što pribegava toj vrsti sedacije kada se izlaže onome što običan čovek ne bi mogao da preživi za stotinu života. Kada je prestao da priča ponestalo mu je viskija a nama pitanja... Jednostavno, nije ih bilo... ne onih dovoljno dobrih... ne tog trenutka... ne tu, u podrumskoj trpezariji Dunđerskog... ne od ovih ljudi koji su zaboravili da su novinari...
Ne sećam se kako smo krenuli nazad, jedino što znam je da nas je negde u Zrenjaninu dočekao prvi sneg: krupne, teške i vlažne pahulje koje su se topile u dodiru sa zemljom, kvasile ravnicu i njene drumove. Ćutali smo vraćajući se u redakcije, svako ostavljen da sabere utiske i od njih sklopi neizbežno ličnu priču. Ne znam da li je to radio i Bred (jer on već odavno ne radi ni za jednu redakciju, ali često putuje na konto stare novinarske slave). Pre nego što sam stigla da mu proučim pogled i govor tela stigla mi je poruka da u jednom meni značajnom (ali dalekom) mestu takođe pada prvi sneg.
Biće da me je to i vratilo u MOJU realu, onu za koju se bespoštedno borim da bude i ostane srećna. Ta poruka bila je uže za spas...
Nikada nisam napisala tekst o tom jubileju i nikada me nije bilo sram zbog toga. Danas sam gledala njegovu emsiju i tri priče koje je snimio. Regresija je učinila svoje i napisala sam ovaj čudan putopis, i dalje nedovoljno ličan da bih se oslobodila svih utisaka, ali dovoljno iskren da im odškrinem vrata.
Naslov njegove emisije dovoljno je simboličan - opisuje moju sputanost da ono što osećam prospem u jednom tekstu... makar ga ne ponudila nikome, makar i odbili da ga objave ako bih ga ponudila...
Zato se valjda toliko borim da onome što živim nađem, aristotelovsku ili ne, pravu ili ne, tek MERU.
Huh! I to je ta priča... ili makar njen početak...
hihih!
