... sanja o jugu, okreće mu se bunovno svodom koji je oivičen zvezdama.

Nebo sastavljeno od snova iz mog detinjstva drži u sebi verovanje da ruža vetrova živi pred zgradom na temeljima moje mahnitosti. O tome ti ne pričam, samo osetiš taj uragan i ne daš mu se. A ja, sasvim strpljivo pustim i poslednje zrnce prašine da se slegne i onda sve dignem u vazduh.

Pogledom dodirujem neke neopipljive daljine, koje još nisu stigle da se podaju formi, ali imaju smisao, jasno definisanu suštinu koju ti čitam. Poštujem svaki trenutak koji prođe a da me ne pitaš o tome gde i kako kovitlaju smislovi. Živimo ih zajedno, svako svoj deo, dok ih ne sklopimo u puzzle istine.

Onda kada ućutim, kada prsti ostave tastaturu na miru shvatim da umem i nešto bolje od pisanja... Bolje od pisanja umem da te volim!

Ćutanje je govor srca.

U nekim trenucima sve bih dala za to mirno more... Lep je to balans ovom mom mahnitanju u recima! Ponekad i pozelim da zivim tako, ali znam sebe - to nisam ja.

Ma laHko je kad se napise. Ali, dok ne izleti... iiiihaaa! ))

Надам се да пратиш овај блог,АКП. Нисам досад читао твије блогове осим оног о хејтерима,а одасд ћу са нестрпљењем очекивати сваки сљедећи,смајли.