Pre neki dan prochitah motiwatzioni post na flesbuksiju na owu temu, pa se setih jednog dozhiwljaja od pre par godina koji mi se desio u pozorishtu. Poshto mi se drushtweni zhiwot sweo na drushtwene mrezhe, na kontzerte idem powremeno, ali zato u bioskopu I na fudbalskoj utakmitzi nisam bio 15 godina, ostaje mi jedino pozorishte… Sad poshto zhiwim u selendri I zabiti, gde pod pojmom “pozorishte” ljudi podrazumewaju buljenje kroz komshijske prozore, ili sedenje u bashti kafitja I pomno pratjenje deshawanja na ulitzi I pozorishte mi predstawlja problem, pre swega nowchanu inwestitziju odlaska u najblizhi grad…

Uglawnom odem ti ja u pozorishte sa jednom dewojchitzom pre par godina, ne setjam se koja se predstawa dawala, jedwa ugrabimo karte za zadnji red, sednemo I chkamo pochetak… Mrak u sali, glumtze na pozornitzi jedwa da I chujemo, a mi na pochetku ljubawne weze izgaramo od strasti I zhelje jedno za drugim… Werowatno je swe to utitzalo da pochnemo da se mazimo u mraku, ljubimo I totalno ignorishemo deshawanja na daskama koje zhiwot znache… U jednom trenutku moja ruka napipa neshto prewishe mekano za moje poimanje sise I ja je instiktiwno powukoh nazad I bash u tom trenutku swetlo se upali u sali, a ja shwatih da gospodja osrednjih godina  koja sedi pored moje drage podjednako uzhiwa u mojim dodirima…

• Izwinite gospodjo, shta dodir zna shta je granitza

Nishta nije rekla samo mi je pichnula takwu shamarchinu da mi se glawa okrenula, techno na shamar po drugom obrazu od strane moje drage… Kakaw je spontani aplauz onda krenuo u publitzi, da su glumtzi tri puta izlazili na bis… Od tad wishe ne idem ni u pozorishte!!!

Razmašeš se rukicama k'o boginja Šiva.

Šta ti teško!