luda_mama - Blogovi

Grlom u jagode


 

MOLIM CENJENE CITAOCE DA PRVO POSLUSAJU, A ONDA PROCITAJU. HVALAAA!!!
[audio Enigma/kakosezove/Grlom U Jagode-3]


U Beogradu je te godine osvanuo suncan i topao prvi septembar a ja sam, sestogodišnja devojcica, posla u prvi razred. Uredno pocesljana, sa repicem na vrh glave, bila sam ponosna na svoje nove  lakovane cipelice i belu haljinicu. U novoj skolskoj torbi su se nalazili lastis za preskakanje i kreda za crtanje skolice, a u glavi milijardu decijih misli....

Ne samo roditelji, nego i baba i deda su verovali da sam ja nesto posebno i da to "nesto" sto se u meni nalazi treba sto pre staviti u pogon. Cisto da se ne trosi vreme. Ukrali su mi godinu dana najdragocenijeg i najslobodnijeg dela detinjstva, sobzirom da su me upisali godinu dana ranije u skolu. Ne bih smela da se zalim, jer je to bilo iz najbolje namere i uz moju zelju i saglasnost koja se ogledala u svakodnevnom urlanju: "Hocu i ja u skolu!" Gospode, kako sam bila tupava! Sta mi je i trebalo da naucim da citam i pisem pre vremena? Posle sam se prilicno dosadjivala u skoli.
A onda sam upoznala Nebojsu, koji je isao samnom u razred, i zaljubila se na neki treci, cetvrti pogled. ... Nikada necu zaboraviti plisanu kucu koju sam od njega dobila za rodjendan i bonbonjeru u obliku srca.
Odmah sam shvatila da i on gaji odredjene emocije prema meni, posto me nikada u igri kauboja i indijanaca, koja se svodila na obicnu jurnjavu, nije "upucao". Uvek je bio kauboj, a ja indijanac, i uvek je bas mene "ostavljao u zivotu", da prenesem svom crvenom narodu poruku belaca iz doline. Posle skole smo zajedno trcali na kolace kod Hase, naseg drugara iz razreda, ciji je tata drzao poslasticarnicu u Carice Milice. I danas stoji tamo ta poslasticarnica. Godinama sam odlazila u SDK kod Tanjuga, prolazila pored skole i poslasticarnice i cvilela u sebi zbog vremena koje prolazi sve brze i brze.
Medutim, svu sentimentalnost na stranu, zaista je tesko ne primetiti koliko se svet u kome danas zivimo potpuno razlikuje od tadašnjeg. Moja skola se vise ne zove onako kako se zvala nekada, mada, i toliko toga drugog se ne zove vise onako kako se zvalo nekada pa nikom nista. Jedno je, ipak, i dalje isto. Pocetak septembra bio je, jeste i ostace zauvek vreme za pocetak nove skolske godine. Ove 2012. godine, doduse, ona je, iz razumljivih razloga i na sveopstu radost, pocela u ponedeljak treceg septembra. U Srbiji je ove godine, oko 900.000 djaka krenulo u skole. Unija sindikata prosvetnih radnika iskoristila je taj dan za svoj jednodnevni strajk upozorenja kom se odazvalo 200 od ukupno 700 skola u kojima taj sindikat ima svoje clanstvo. Namera im je bila da ukazu na katastrofalno stanje u srpskoj prosveti i los materijalni položaj prosvetnih radnika.
Alarmantno je odjeknula i vest da ove godine u Srbiji ima 73.000 prvaka, hiljadu manje nego prosle godine. U protekloj deceniji ukupan broj prvaka smanjio se za citavih 10.000, bolna posledica bele kuge koja vec dugo vlada u Srbiji.

Pa ipak, uprkos svemu, skola je pocela jer skola naprosto mora da pocne. Ima neceg umirujuceg ali ujedno i zastrasujuceg u tome. Neki novi klinci su juce, kao i mi nekada, krenuli u skolu i popeli se na ringispil, sa koga vise nikada nece sici. Bas kao što i mi nismo i jos uvek se vrtimo besomucno u krug.
A znamo veoma dobro sta ih sada ceka. Posle osnovne skole ide srednja, pa onda dalje obrazovanje ili posao. Bar nema vise one uzasne vojne obaveze. Negde u hodu ce valjda upoznati neku srodnu dusu ili ce im se barem tako uciniti. Neki mozda i nece, ali to sada nije ni vazno. Pozenice se, dobice decu, otprilike u isto vreme dobice i nepovoljne dugorocne kredite koje ce otplacivati pola zivota i koji ce ih uterati u pakao. Morace naporno da rade kako bi nekako namirili sve nepravedno visoke troskove, a njihova ljubav ce se vremenom istrositi. Vise nece biti ono sto je bila nekada. Razvesce se ili nece,  jedva ce trepnuti okom a vec ce i njihova deca krenuti u skolu.
Pa ce onda proci još nešto vremena pa ce i deca njihove dece krenuti u skolu. A oni ce gledati pomirljivo na zivot koji ih sve sigurnije pretice, naprosto zato sto im nista drugo i nije preostalo.

Neki novi klinci su ovih dana krenuli u prvi razred. Poželimo im zato dobrodošlicu u nas svet. I mnogo, mnogo srece.

PS. Delta je neki dan pisala o svom kinderu koji je krenuo u skolu. Sa jedne strane mi je drago-cestitam (to sam i njoj rekla), a sa druge mi je zao do neba, jer se upravo popela na onaj ringispil koji sam pomenula.


delta, 10god

 

kazu...kod snaznih emocija javljaju se promene u disanju....posledica moze da bude da se covek zacrveni..da prebledi...da se zasmeje a i da zaplace...cak u naletu snaznih emocija,mozemo napasti ili se pak povuci u stranu...

citavsi tvoj blog vratila sam i samu sebe u period skolovanja,setila sam se prvog dana svog ringispila..i svoje prve simpatije...i skolskih nestasluka...kako se blog primicao kraju,polako sam se vracala u realu..kredita,kreditnih kartica...zavrsetak godisnjeg odmora i ponovno rmbačenje ... 

odavno nisam imala ovakav sklop emocija u nekih 20-ak minuta,trebalo je ovo preziveti {#smile} 

 

 

luda_mama, 10god
Izgleda da sam malo upala u ...neku fazu A cuj, cim cujem ovu muziku, ja sedam u vremeplov
aurrora, 10god

Sad cu ti lajkati blog a poslije cu ti napisati komentar, da znas. 

tri_praseta, 10god

ja se ne setjam swog prwog dana u osnownoj shkoli....ali se setjam prwog dana u srednjoj shkoli, u nowoj sredini, nowom gradu, sa nowim drugarima .... traumatichno iskustwo skroz ... medjutim sad kad wratim film i prisetim se kako je to u stwari bilo diwno wreme, saw se neshto raznezhim i unjanjawim i "ako mozhe hteo bih da platim, da se samo malo tamo wratim"

Sofija, 10god

Kewo...gde si me vratila, nisi svesna....I ja kad čujem tu muziku....Ne mogu reći knedla u grlu, pre grč u prstima dok kucam...pišem pa brišem...

Kao da sam sebe videla (isto sa 6 pametnica u školu), zategnute šnale u mojoj kosi,  pa taj lastiš u torbi...

Poželimo sreću novim klincima i neka ih uvek prati prava muzika na ringišpilu

luda_mama, 10god
A jebi ga... nadjem i ja neku emociju s vremena na vreme... negde zakopanu..
IceCold, 10god

Ja kad čujem ovu muziku pomislim da je kraj oktobra i da me Tea_bg proganja u snovim i na javi.


A tvoj glas kad čujem asocira me na: „gasi, šuštiš, u mozak mi udaraš, ovde samo ja imam pravo da pričam“.

Škola mi nije mogla ništa, ja sam ovde traume pokupila! {#var_06}

luda_mama, 10god
Srce moje istraumirano ) Moreee... nisi ti od onih koje se daju istraumirati.
aurrora, 10god
ulazim svako malo, cisto da popratim sve vijesti iz 66-te
luda_mama, 10god
Mislis da ce neka da se promeni u medjuvremenu?
Tea_bg, 10god
E... ide maca po krovu... sutra ponovo postajem tvoja nocna mora oktobar na vidikuuu
IceCold, 10god
Pa gde tad Tejka, znaš da imam posla neodložna na karipskim ostrvima raznim! E, baš mi žao, evo zaplakah!
gipsy, 10god
Samo vas posmatram sa tudjih racunara i sa tudjim nickovima. U novembru ja idem na Karibe!
Tea_bg, 10god

"... A, kada godine minu, u beskraj, u daljinu,

i kada nam nestašni plavi čuperak nad okom posedi...

shvatiš da ova mrva, maljušna mrva detinjstva,

nov jedan život vredi!" -M.Antić

 

Edited by Tea_bg, 2012-09-09 02:55:20

Tenderness, 10god

Ne komentarisem blogove ali ovaj..Ko moze da ostane imun i da ga ne dotakne nesto ovako lepo,tako emotivno i pitko napisano i uz to propraceno predivnim uvodom taj nema dusu.Jednostavno od ovog bloga ponestala mi je bilo kakva adekvatna rec,totalni grc i mozga i srca,ovu lepotu nemoguce je opisati .Hvala za ovu emociju i osecaj koji sam imala dok sam citala blog.

luda_mama, 10god
Hvala na iskrenosti
aurrora, 10god

Ne sjećam se svog prvog školskog dana ali se zato sjećam testiranja i majke koja me pitala kako je prošlo a ja joj odgovorila : "Šta hoćeš, prošla sam ti s 4!"

Sjećam se svoje prve školske torbe, onako ružno smeđe boje sa svim mogućim prometnim znakovima po sebi. I plave keceljice što smo ih morali tada nositi. I crnih papučica, zvali smo ih šputke. I vječnog traženja po ormarima da spariš te svoje papuče, koje su se u gomili tuđih gubile. 

Sjećam se da me posebno radovalo kada bih bila redar, to nam je davalo neki poseban osjećaj važnosti, kada bi učiteljica na nadlakticu zihericom kačila crvenu traku i usput mi je kroz meso probola, ali sam stoički izdržavala, samo da mi je ne skine. 

Sjećam se da nikada nisam domaći rad pisala na stolu, nego čučeći, s tekama na koljenima. Sjećam se i svojih ogromnih točki, učiteljica ih je zvala krumpirima. 

Sjećam se da smo uzaludno pokušavali poletjeti s kišobranima. 

Sjećam se i svog prijatelja iz školske klupe, i spajanja pernica u jednu veliku ( to nam je bio neki poseban gušt ).

I ekskurzije u četvrtom razredu, i frizure s kojom sam bila užasno nesretna jer me moja famozna frizerka Keti ošišala kao dječaka.

Sjećam se i kad me majka tražila jer nisam na vrijeme došla doma iz škole (išli smo kolektivno kod bolesne prijateljice u posjet) i scene kad sam pomislila ako joj se bacim u zagrljaj, oprostit će mi. I potrčim onako sva presretna, pokušavajući je uhvatiti na emocije, uzviknuvši : "MAMAAAAAA". 

"Šta mama, sad ćeš dobiti svoje!"

I jurnjave oko stola. Sreća baka uskočila ko prepreka na putu. 

Znaš, toliko je tih lijepih, smiješnih trenutaka bilo. Ali da mi je makar na trenutak osjetiti neopterećenost životom pa da skočim s obe noge usred lokve i nasmijem se od srca. 

 

Edited by aurrora, 2012-09-09 13:09:56

luda_mama, 10god
Toliko toga je poznato Retko kada i imamo vremena da se malo vratimo u proslost i prisetimo se nekih stvari. Sta je bre emocija na ovoj strani...strasno Roksi...ostavila si me bez teksta!
aurrora, 10god
Da me pitaš u koji period bih se željela vratiti, rekla bih ti u niti jedan. Jer svaki od njih je bio poseban, svaki je nosio i suze i smijeh. I svaki naredni će. Ali ono što bih neizmjerno željela je upravo to gacanje po lokvama, po blatu, smijeh na sav glas...i bezgranična iskrenost kojom sve i da povrijedim nekoga, ne bi zamjerio jer ipak sam samo dijete. Nažalost, odrasla sam u međuvremenu i da radim sve ovo što bih željela zasigurno ne bih bila prihvaćena kao normalna osoba. I da znaš, od malena mi je želja bila zapjevati usred prazne crkve, zbog akustike valjda...i ni dan danas me nije minula.
gipsy, 10god

Oh vec po ko zna koji put pokusavam da ostavim ovde komentar, al' da l' zbog pozadine ili zbog muzike, mi se ugasi ovaj moj sporet.

Ja se secam svog prvog dana u skoli. Secam se svetle ucionice, sirokih hodnika sa puno cveca. Pokazali su nam svecanu salu, biblioteku i "zadnje" dvoriste gde smo kasnije dobili svoje parce zemlje da obradjujemo. Secam se da je uciteljica bila mlada i slatka i da je lepo mirisala. Bas se secam da sam bila ushicena sve dok nije zvonilo za kraj nastave pa nam uciteljica rekla "vidimo se sutra u isto vreme". Ja, curka, mislila obavila sam i to skolovanje) I nekako ta prva 4 razreda su bila prava igrarija.

Carolija se rasprsila u petom razredu kad smo dobili predmetne nastavnike i medju njima par namcora. Ja sam se, valjda, tek tada popela na taj ringispil.

luda_mama, 10god
Ugasi ti se jer te stignu emocije, priznaj E, moja Dzips..meni se vec vrti u glavi zbog ringispila.

Copyright Zoki Games © 1995-2022. All Rights Reserved. Zoki.com se ograđuje od problema emotivno-patološke, bračne i vanbračne i softversko-hardverske prirode koji su nastali kao posledica intimiziranja sa drugim korisnicima. Vodite računa o sebi i drugima jer zoki.com nije odgovoran, tj. Vi ste odgovorni za Vašu fizičku, psihičku i moralnu bezbednost kao i za bezbednost maloletnih lica sa kojima možete doći u interakciju.