U krugu oka, mesec je samo zlatni odsjaj na razlivenom crnilu noćnog neba.

Ispod nervozne kože je bujica reči, tamo gde smo svi isti. Tamo gde vreba glad.

Mislim na žuto. I mislim na nju.

Upoznao sam je u periferijskoj diskoteci, dok je igrala uz Krug od Ekatarine Velike. Volela je i onu drugu pesmu, Kao da je bilo nekad, uz nju smo se i poljubili na francuskom ležaju u mom praznom stanu.

Voleo sam je kratko i nežno. Zatim sam ležao pored nje i dugo se ogledao u njenim zenicama kao Narcis u izvoru.

Želeo sam da joj kažem to. Ali nisam mogao.

Glad je bila jača od svega.

Vozim se kroz zloslutni, mrtvi krajolik, od Popšice prema Miljkovcu, zatim do kule Železnik na kojoj je nekad davno Lazar vešao lopove da im gavrani pokljucaju oči. Onda idem uzvodno, uz Toponičku reku, prema Cerju. Tamo je moje ishodište.

Tu vodenicu je moj čukundeda Stevan sagradio još pre više od stopedeset godina. U njoj je proveo život, loveći pastrmke golim rukama u plićaku, motajući domaći duvan, sluteći da u tromom kloparanju teškog vodeničkog kamena ima još nečeg... I ko zna kada i kako se đavo naselio u tu postojanu zgradu od tugle, kamena i bukovine, ima tome više od veka, ali seljani su počeli da zaziru od nje, da odlaze u drugo selo da bi samleli džak brašna. Vodenica je opustela, i samo priče o ukletom ostale su da kolaju stazama zaraslim u travu...

Priče o đavolu i njegovim šegrtima.

Priče o nemrtvima.

Stižem tamo koji minut pre ponoći.

Pred vodenicom, ispred okrugle sovre na kojoj je čuturica sa rakijom i jedna voštana sveća čiji je škrti plamičak samotno okružen bistrim mrakom, vidim senke poređane oko stola. Prepoznajem dedu Božidara, zatim pogurenog starca, pradedu Živka, kraj njega sedi moj otac Milan, a u čelu je, obučen anteriju i prsluk, moj čukundeda Stevan. Čvornovate šake stežu gusle dok se glas, više sličan jauku kurjaka, razleže po mraku i nestaje u senci topola kraj reke.

Izlazim iz auta, đonovi mojih cipela tonu u teško blato zastrto istrulelim lišćem. Čukundeda Stevan prestaje da peva o imenjaku Sinđeliću i njegovim junacima čije lobanje je Huršid paša ugradio u Ćele-kulu.

Zastajem na tren.

Gore na nebu je bledi mesec.

Dole u meni je jesenji strah.

Čukundeda Stevan odlaže gusle u stranu i gleda me sa tronošca na kome sedi krut poput turskog bega.

"Gde si do sad?", glas mu je pun prekora. "Gladni smo."

Ne odgovaram mu ništa. Mislim na žuto, na hranu i buđ.

Otvaram gepek automobila. I mislim na nju.

Ona leži, nepomična, ustiju otvorenih u nemom kriku, kao da sluti kakva sudbina čeka njeno smrtno telo. Iz očiju boje meda pogled više ne teče. Brenička reka šumi iza mojih ramena, dok je, kao nevestu, nežno uzimam u ruke i donosim do stola pred vodenicom.

Po ko zna koji put, nalazim u sebi truo hrast umesto srca. I mislim na žuto...

Mislim na glad.

Vidim oca kako prezrivo frkće, dok cedi reči kroz oštre očnjake, mogu da osetim svu gorčinu njegovog razočarenja u toj jednoj, jedinoj reči:

"Narkoman..."

Oni ustaju, jedan po jedan, prvo čukundeda Stevan, zatim ostali za njim... Prilaze oprezno mrtvoj devojci kao što čopor vukova prilazi ranjenoj srni i ja okrećem glavu tada, jer ne želim da budem svedok tog užasnog strvinarenja.

Mislim na žuto, na jesen, na glad...

Mislim na špric, nagorelu aluminijumsku kašičicu i papirni smotuljak koje sam sakrio u kaseti ispred suvozačevog sedišta.

Otvaram vrata automobila, zvuk škljocanja brave meša se sa nerazgovetnim krkljanjem, škrgutom zuba koji kidaju meso i kožu.

"Slava vam, preci...", šapućem tiho, kao u crkvi, i znam...

U krugu oka, ispod nervozne kože, večito budna je glad.