Pamtim to kao da je bilo danas…. Šipak, pamtim. Ništa ne pamtim. Ja sam bre ekspert u zaboravljanju. Sa mnom ako odeš u bioskop recimo, očekuj da ću te nakon projekcije pitati:

-Koji smo to film gledali ?!

Da ne govorim o tome koliko sam brža od svetlosti u zaboravljanju imena osobe sa kojom se upoznajem. Ali ima nešto što pamtim, što zarežem duboko u mom sećanju, a to je onaj slučajni pogled koji sam uhvatila, način na koji nešto govori mnogo važniji od teme o kojoj priča.

Još kao bebać očigledno je bilo da ću se u mnogo čemu razlikovati od onih koji mi  život podariše. Malo sam plakala, puno se smejala i želela pre vremena da odrastem.

Puno sam volela da mi se čita (dok to jednog dana i sama nisam naučila), volela da recitujem, da pevam, i tako…kao jako mala latila sam se mikrofona, izazvala ovacije u publici, štipkanje za rumene obraščiće, i doživljavala na raznoraznim mestima i manifestacijama jedno isto pitanje:

-Mala, čija si ti ?

-Mamina i tatina..valjda.

Ni tada nisam znala čija sam, čiji delić mozaika koji fali da bi bio potpun. Ali sam jedno shvatila mnogo kasnije, mikrofon i pozornica nisu za mene.

Prva i najvažnija uloga koju mi je onaj gore reditelj namenio je bila uloga nakončeta. Puno su me voleli. Toliko puno da su se oduprli predrasudama da nakonče treba da bude dečak a ne devojčica.

Čika Vuk je želeo baš mene jer je po rečima mog tate koji mi je sve to ispričao, želeo da mu deca kao ja budu zdrava i vesela. Ova nošnja nije slučajna, ponosno sam je nosila, jer sam bila najmladji član KUD „Karadžić“ folklorne sekcije. Imala sam svega 4 godinice. Vuk i njegova izabranica, izrodili su tri sina. Mašala!!

Trčala sam hrabro kroz život, sa par flastera na kolenima, koji su tada krili ožiljke na koje sam danas prilično ponosna. Trčala sam toliko brzo, da me ni majka nije mogla stići, ni vetar..trčala brže nego što je breza u mom dvorištu rasla. Kad smo već kod breze, suze koje sam pustila onog dana kada su je posekli, sigurna sam niko više nikada neće moći izmamiti.

Sada..ne trčim. Hodam polako. Vazda obraćam pažnju na kamenčiće po putu, na osmehe komšija, na galamu ničim izazvanu, na smeh koji potrese čitavo biće. Fakat je to život. Jedno znam, ma koliko zrelo izgledala danas, ipak ja ništa nisam naučila. Hvala vam(tata i mama) što ste mi podarili šansu da postanem i ja delić svetlosti koja nekome može da oboji dan.

cuj ona pevacica

Volim kad mi obojis dan i ne prestaj da pevas molim te.

Znaci ti si ta, ona koju je Branko Kockica zaHeebo za honorar

smej se smej uvek se smej...osmeh ti najlepse stoji 

volim crvenokose,jos kad bi nastavila da recitujes,i ja bi te stipnuo za...obrascic hteo sam reci,obojila bi mi dan

preslatko

Prelepo gupačo mojaaaa A ubrzaj korak ne vuci se toliko !

divotica quie

Ambiciozno dete si bila.. prelepo gye...