Nekada pomisliš kako je dobro što te je obišla faza kasnog srpskog socrealizma. Nikako se tu ne bi snašla. Voliš fer utakmice. Časne. Kao mačevanje.

   Ne pronalaziš adrenalin u motivu "radi koliko možeš, uzmi koliko ti treba".
   Ne vidiš izazov u sistemu "radio ne radio, svira ti radio", od sedam do tri. A onda ideš kući i pustiš mozak na pašu. I misliš, dobićeš krov nad glavom, čim stigne tvoje ime na vrh stambene liste. I uživaš u tome što si prevario sistem, jer ne mogu tako malo da te plate koliko ti možeš malo da radiš. Pa onda, u šezdesetpetoj ideš u kolektivni pripremni centar za večna lovišta. Pogledaš iza sebe, u svoju linearnu prošlost. I crkneš od muke.

   Noup. Neće moći.

   Radiš koliko si sposoban i ne gledaš na sat. Pustiš da jezik cifara oceni tvoje mesto u ovom svetu. Ne očekuješ ništa od države, i ne proklinješ je. Nije država majka koja je obećala da će da ti kupi žvake, pa slagala. Imaš plan. Vidiš sebe u Baru na Plaži, za nekih trideset godina. Beli pesak oko tebe, na glavi slameni šešir sa belom trakom koja se viori na vetru. Bela košulja i pantalone do pola lista. Bosa. I dva mirna psa. Laptop sa dobrom konekcijom. Deca koja su negde daleko.

   Do tada se rveš sa korporativnom zveri. Učiš. Tek si na početku. Svesno biraš ono što niko neće, ono što unapred izgleda osuđeno na neuspeh. A onda pronađeš smisao u tome. Bedna provizija postaje vrtoglava cifra kada shvatiš šta umeš. Planiraš. Želiš više. Tada Neko koji je globalno nebitan, ali u tom trenutku glavni shvati da mu izmičeš brzinom koja mu se ne dopada i zove te na razgovor. Govori ti, tonom koji ne ostavlja mesta diskusiji, da je posao preobiman za tebe i da ti je sledeći zadatak da onome što znaš obučiš njegovu suprugu. Oh, naravno, delićete proviziju. Prihvataš. Znaš da tu gde si počela da kopaš ima zlatna žica za sve. Pokušavaš. Iskreno pokušavaš, ne štediš se. Entuzijazam počinje da se topi kada shvatiš da ona, kada joj ponestane prostora u računaru to rešava tako što smanjuje font na svim Word dokumentima. Ume da pošalje mail, ali jedino sama sebi. Uvodi jezik pijace. Spletkari sa klijentima. Oslovljava te sa “mala”. Pravi cirkus od tvog životnog  projekta. Jednog dana ustaneš, uputiš Mojri Orfej i njenom glavnom klovnu širok osmeh i odeš. Zauvek. Ne osvrćeš se.

   Prespavaš. Ujutro otvoriš svoj Bar na Plaži. Sasvim slučajno, u ravnici. Trideset godina pre roka. Uložiš u njega sve što imaš, svesna da ni o Baru, ni o Plaži ništa ne znaš. Ali to je u redu. Stopostotne šanse te nikada nisu zanimale. Voliš golove iz nemogućih pozicija.
Shvatiš da možeš sve. I da imaš sreće. I slameni šešir, i bele lanene pantlone. I smeš da hodaš bosa, ako hoćeš. Punih pet godina baviš se svojim snom. Ulažeš deset posto svojih sposobnosti, jer je to više nego dovoljno. Posmatraš one koji zadovoljni napuštaju Bar na Plaži. Posmatraš tihu jezu konkurencije koja nestaje. Osmehuješ se onima koji ti zadivljeno klimaju glavom. Nikom ne priznaješ da nisi srećna. Ubija te onih devedeset posto koji umiru u tebi.

   Jednog jutra ustaneš, obučeš svoje crno odelo, spakuješ sve svoje realnosti u aktovku ciklama boje i vratiš se u korporativnu mašineriju. Bar na Plaži se ironično ceri svaki put kada te vidi. Još uvek je najbolji, svima se čini, ali oboje znate da Ti nisi Ti bez njega, i On nije On bez tebe.
   Shvatiš da je opasno ukoračiti u svoj san pre nego što dođe vreme za to. Dok te korporativna mašinerija nemilosrdno melje osećaš da više nikada nećeš sanjati Bar na Plaži. U glavi ti se mešaju slike maslinjaka u Grčkoj sa slikama plantaže jagoda u južnoj Engleskoj.

Smišljaš svoj novi san…

@winner, hvala.

@kalamiti, imas pravo ! sanjam boje

@Tozo, nenadjebivost kao osobina se u mom sistemu vrednosti visoko kotira. Naravno, ne u kontekstu u kojoj je ti spominjes. Hvala za pesmu

@teneraa, ja sam veliki pobornik virtuelnog tzmakanja. To samo onaj moj drug Pajser ne voli kiss, cmok, ljub, :***, ljiz i mljac. Pravi se mangup. Za tebe :***

@soulles, nezgodno je sto video ostane zamrznut na "i hate you", pa to prvo upadne u oci kada pogledas komentare. Pomislih, "uuu, kada li smo preskocili I-kinda'-like-you fazu" ))

@Pepe, thnx. P.S. Pogledaj , molim te, da li sam savladala ono jednachenje suglasnika po zvuchnosti. Korekcije su uvek dobrodosle. I za tebe :*** (iako si, jel... ahahahaha)

@MaryJane, jesu, ali i sanjati treba glavom. Jedno su planovi, drugo su iluzije. Ako te pokrece ono drugo onda si kao morsko prase u tochku. Ili je to hrcak, otkud znam. Ne umem sa glodarima. Da ne zaboravim, :***

"Zivi da bi ostvario svoje snove, ili si ziveo nizasta"......(jedna od budistickih mudrosti) :o))

pre nego sto ubacih video, poceo sam da pisem kometar ali se pretvorio u uvod u roman...

I don't hate you - da se razumemo...

@luda_mama, upravo citam Sant Thakar Singha...

@soulles, roman? drama? triler? ne,ne, ipak komedija.

@popitj, greshis. Zlatiborac svraca u market preko puta. Nikad u Bar na Plazi.

Oh, nula kao utisak nad utiscima.

Ko bi rekao da je Mojra Orfej pocela da cita blogove ?!?!

Fenomenalno, podseti me ovaj pocetak na onu nezaboravnu "kad se deda okrene , a ono nema rezultata minulog rada jbt ".

HaHaHa, pa bas tako Astra, "Radovane, Radovane, zemlja ti se radovala"